Шмуци на муци

Док смо Огњен и ја седели под јеловином, из шипражја с оне стране пута искрсну чупава црна кучка (којој не знамо ни порекло ни стално место боравка), отресајући суво лишће и ситне гранчице, а за њом, као омамљен, ишао је Шмуци, Огњенов пас.
Шмуции, довикну му газда, бежи од ње (ваљда по критеријумима газде не спада у пожељне удаваче), дођи код мене! Ама, пусти човека, тј. пса, рекох, шта ти њему одређујеш с ким ће (да задовољава сексуалне потребе). Кад је морање, није питање (не вреди му да сања неку идеалну, па да остане празних шапа). /Ако му је већ ланац смакнут, нека човек ужива (није луд да извољева и пробира, кад већ за који трен може неко опет ланац да му прикачи): док је на слободи, нека љубав води!/ Замисли да си ти на његовом месту! Огњен се (канда саосећајно) исцери. Па добро, бар ми неће кукати, рече помирљиво. (Мученик, ко зна колико је цвилео, а нико за његову жудњу не имаде разумевања. Боже, како време лети, и он већ стасао за љубав...)
И још му рекох, са особитим задовољством, знајући колико ће га то нервирати: е, они су (не лажем) у тој врзини већ бар пола сата. Огњен запањено упре поглед у мене. Да, даа, ја сам их видела кад промакоше. Ко зна шта су све за то време радили (какве блудне радње). Видиш како се бејаху притајили!
Огњен само побледе од муке и једа. Зар његов Шмуци, вољени, омиљени, наочити у ту... ту... ту кучку (неугледну) да се загледа?!