Oni su želeli da se trotUarom spustimo do varoši, da se u parku igramo i da jedemo sladoled. Ali tek što smo stigli do krivine, Ignjat je zagazio u blato, okliznuo se i zamazao noge i japanke. Sreća da smo bili blizu kuće, pa brzinski oprali noge i nazuli patike. Sladoled su hteli odmah, ali su se složili da prvo sve pokupujemo, pa da sednemo na klupu i jedemo ko ljudi.

Pre sladoleda oboje su hteli burek. Ignjat s mesom, Staša sa sirom. I nisu želeli "ovde", da sednu za sto, nego u park da jedu "ko ljudi", objasnila je Staša.
I tako sede njih dvoje, među njima kesa s vrelim burecima, pa kad skupe hrabrost, malo čalabrcnu, duvaju i grickaju. Ubrzo nam priđe neki pas, pa su doručak malo i s njim podelili. Tri policajca pojaviše se s obrocima u kesama. I oni su želeli da obeduju "ko ljudi", u prirodi, na miru (ko da u parku može biti mira: jedan mi je poznanik, pripit, prilazio, ali, srećom, brzo shvatio da za razgovor ič nisam zainteresovana; dva starca su jedan za drugim, sedela na klupi prekoputa nas i buljila).
Kako se i meni sviđao burek s mesom, objasnih da ne treba kučetu sve da bace (jer on bi upravo toliko pojeo). E, ne možemo mi više da ti damo, obrati se Ignjat psu, idi malo kod onih policajaca.
Onda su se brzinski pentrali po spravama. Pa smo otrčali po sladolede, da sačekamo bus, pa će kod kuće jesti. A čim stigosmo na staniicu, Ignjat reče: Ja moram da čučnem! Pa čučni, rekoh. I čučnuše oboje, kraj mojih nogu, jedno s jedne strane, drugo s druge strane.