Dok se dete ne zaplače

Sestra i ja u spavaćoj sobi preturasmo po fiokama i birasmo dečju odeću za more. A deca se za to vreme sama motahu po dnevnoj sobi. U jednom trenutku Ignjat se stvori na vratima spavaće, držeći činiju i iz nje jedući mleko s plazmom (doduše, kako je plazma preovladavala priličniji bi naziv bio plazma s mlekom). Napravio sam, pohvali se s osmehom i ne bez ponosa. Ja sam sipao u ciniju, a Stasa u solju. (Kad potom kročismo u dnevnu sobu, uvidesmo da plazme s mlekom ima i u tacni, a bogami i po stolu.)
Jao, deco, pojada se sestra (i za glavu uhvati), vi ste gladni (a majka pakuje kofere). Dok se dete ne zaplače, narod kaže, majka se ne seća. No ima dece koja neće da plaču: zasuču rukave, dograbe činiju, recimo iz mašine za sudove (to je najniže, pa i najbliže), mleka iz frižidera naliju, pa mleveni keks stave... 

Neće da budu majci plačljivi podsetnik, uzdaju se u se i u svoje kljuse (eventualno koju stolicu, da je primaknu kuhinjskim elementima). Dok se majka doseti mogu od gladi spasti s nogu.