Седела сам на тераси опуштено (и пристојно; додуше, туника ми беше провидна, од саме чипке), не сумњајући у своју женственост (то, бре, што кажу ножем да сечеш), кад Игњат прође крај мене и нешто ми неразговетно добаци.
Молим? Овлаш и кратко спазивши моје међуножје, примети: ти (имаш) ђођо (то вам је његов израз за мушки, или пре његов лични, полни орган)! Једва скапирах шта прича. Ма немам ја (канда сам исувише једра, збуњујем дете), откуд ми, почех да се браним. Имааш, навалио он ко мутав и не одустаје. Немам, не одустајем ни ја (и немам намеру да под старе дане мењам пол; није да знам шта ћу и с овим, али шта је -- ту је). Имаш, хоће силом да ме убеди. Немам, ја сам женско, бре, девојчица (добро, која деценија горе-доле не мења ствар).
Јок, море, ништа није помогло: морала сам да прихватим нежељену промену пола. Дечја машта и ђођо додаје (без икакве надокнаде) тамо где га нема. И шта ћу, неспретно с њим корачаћу, док се не сродимо, ђођо и ја.