Море и младожења

Лепо се проведи, речено ми је пред полазак на летовање, и да нађеш тамо једног... пужа (малог ко у оној песми). Е, добро је да не рече (иако помисли) мужа.
Кaнда неки људи приморје замишљају као тржницу згодних (или не) мушких тела, као берзу потенцијалних младожења. А мој одлазак на море као потрагу за сродном душом или пре телом (душевне одлике међ голишавим светом не долазе нарочито до изражаја). /Што бих га баш тамо тражила, не знам. Ваљда се рачуна да је већи избор, сви на једном месту и оскудно одевени, па нема лаже, нема преваре./
Није први пут да пред море добијам сличне саветe. Као да ја тамо идем не бих ли нашла мужа или момка, шта год. /Ко би ми веровао да ми то никад није пало на ум?/ А и да имам намеру да процењујем квалитет, ја у тој маси ништа не разазнајем: све то исто, гомила разгаћених (мање-више длакавих, што их аутоматски дисквалификује) мушких створова (разних доба и с једном истом мишљу, која их гони да зверају уоколо, у женске купаће костиме).
Што се мене тиче, сви ти мушкарци изврнути у дебелој ладовини или, још горе, они посвећени сунчању, могу да одахну: уопште их не примећујем. И боље да се и они мене клоне но да привијају колутове црног лука на сујету.