Најбоља другарица на свету

Честитавши ми рођендан, она ме назвала и најдражом другарицом, најбољом на свету. Гласно сам се питала зашто, чиме сам те титуле заслужила. Можда зато што никад другарицама не солим памет, не попујем, не паметујем... Сваку пуштам да буде оно што је и да иде својим путем (чак и кад је стрампутица), оном брзином која јој паше или је, из неког разлога, неизбежна. Подржавам колико могу и колико ми је дозвољено. Кажем своје мишљење и да бих волела да је храбрија, да се усуди, да закорачи на следећи степеник, да сам сигурна да би успела... Али ништа не намећем, не гурам је у леђа као што очеви децу ненавиклу на море  загњурују силом у воду.
Свако има право да са својим животом ради шта му воља. Ако лупиш главом о зид (а и од тога те нико не може заштитити док верујеш да ти је лако прескочити; уосталом, и то води увис: удариш се, пребројиш све звезде на небу, па ти се разбистри, сване и видиш јасније шта ћеш и куд ћеш), ти ћеш да јаучеш, твоја ће глава бити модра. Ја могу само да ти превијем који колут лука. А џаба да вичем: не тамо, не тамо, увек ћеш мислити да сам те обманула.
Другарица је ту да срећу дели, да добро жели и да пружи руку ако ћеш је прихватити. Не да бије по прстима, виче но-ноо и спутава кораке. Иди камо желиш (чак и ако се чини да не напредујеш) и мораш (можда баш уназад), ја сам ту ако устреба (са мном да се смејеш, на рамену да ми плачеш).