Обукла сам била дугу сукњу с крупним наранџастим цветићима (гледам се у огледалу и не могу да престанем; кад градом прођем, боље да сви очи заклоне). А шешир ми беше зелен, као и шал којим сам пред сунцем скривала кожу. Мама моје школске другарице, мимоилазећи ме, примети: јаоо, што си лепаа! Шта ми тешко, ко пролеће и ливада цветна варошицом да прошетам.
Надомак аутобуске станице, на пумпи, два господина крај аута бејаху усред неке расправе о пољопривредним машинама (то сам накнадно увидела). И кад бејах на два-три метра од њих, онај гојазнији (у атлет мајици, што још не појми да више није момак који је био), с кантом за нафту у руци, одмеравајући ме, прекори саговорника: ти мислиш о преси (а не знаш да има и важнијих, или бар примамљивијих, ствари од балирања сена); јоој, судбино (окрутна, што више ускраћујеш но што дарујеш)!
У себи се насмеших (иако ми име није Судбина... а и да јесте -- нисам његова... по свој прилици ничија нисам). Закопчана тј. завијена у шал до грла, тако заноси тајна. Да буде примећена, жена не мора да буде гола, чак ни разголићена. Ни врат ни рамена (што је ваљда најсензуалније) не назиру ми се, вири тек мало ножних, жгољавих, готово неугледних (али са зеленим лаком) прстију. Но боје ко ватра, букте и сукња и блуза, букте улице којима ходам, букте срца пред којима ми се сукња залепрша и тињају дуго за недостижним (на које сећам)... А ја се распламсавам од неутољиве чежње (не знам да ли више своје или туђе).
Свако има оно што му (више) не треба, чико, а оно што жели... нема нико. Обоје смо трагички јунаци (што за оним чега нема баш зато све силније жуде). Свет обилује таквима, и сва је прилика да ниједног друкчијег није.
Надомак аутобуске станице, на пумпи, два господина крај аута бејаху усред неке расправе о пољопривредним машинама (то сам накнадно увидела). И кад бејах на два-три метра од њих, онај гојазнији (у атлет мајици, што још не појми да више није момак који је био), с кантом за нафту у руци, одмеравајући ме, прекори саговорника: ти мислиш о преси (а не знаш да има и важнијих, или бар примамљивијих, ствари од балирања сена); јоој, судбино (окрутна, што више ускраћујеш но што дарујеш)!
У себи се насмеших (иако ми име није Судбина... а и да јесте -- нисам његова... по свој прилици ничија нисам). Закопчана тј. завијена у шал до грла, тако заноси тајна. Да буде примећена, жена не мора да буде гола, чак ни разголићена. Ни врат ни рамена (што је ваљда најсензуалније) не назиру ми се, вири тек мало ножних, жгољавих, готово неугледних (али са зеленим лаком) прстију. Но боје ко ватра, букте и сукња и блуза, букте улице којима ходам, букте срца пред којима ми се сукња залепрша и тињају дуго за недостижним (на које сећам)... А ја се распламсавам од неутољиве чежње (не знам да ли више своје или туђе).
Свако има оно што му (више) не треба, чико, а оно што жели... нема нико. Обоје смо трагички јунаци (што за оним чега нема баш зато све силније жуде). Свет обилује таквима, и сва је прилика да ниједног друкчијег није.
Нема коментара:
Постави коментар