Буба, буба (спасавај се ко може)

На поду купатила, крај отворених врата, лежао је мртав лептир, незаинтересован за све око себе. 

Ја га можда не бих ни приметила (како човек с временом постане равнодушан према туђој смрти). Али се Ињат, спазивши га,  озбиљно узруја и ухвати маглу кроз ходник, ширећи међу укућанима панику: буба, буба! /А кад је недавно на готово истом месту, опружен ко пола коња, лежао јеленак (бар га је моја мајка тако идентификовала), застрашујућ с оним роговима и мени, Игњат је са сестрама долазио да га осмотри изблиза./
Не бој се, рекох, ево затворила сам врата (не, нисам одржала опело, ни сузу пустила, нити сам тај танани леш уклонила; те погребне обичаје препустила сам другима, који не зазиру од метле и буба). /Како сам се осећала моћно: штитим нејаког сестрића од мртвог лептира... који ни жив ником не би наудио, све и кад би хтео./ Али он је свеједно, осврћући се повремено и унезверено, трчао ходником колико га ноге носе, не би ли се докопао сигурног тла. Улетевши у моју собу, сместа погура врата како би се затворила (и ваљда очекујући да сваког часа мртав лептир на њих груне), ич не стрепећи што у соби нема светла.

Не бој се, рекох кад га достигох, тј. и сама у своју собу ступих. Не бој се, неће лептир, тетка је ту (да те од њега штити као од, у најмању руку, помахниталог бика).