недеља, 13. децембар 2015.

(Само)послуживање у продавници

Пре неки дан Игњат је први пут крочио (сопственим ногама, а не у нечијем наручју) у продавницу слаткиша. Спазивши у полицама колаче у ринфузи, лагано је одшетао до њих и узео једно медено срце. 
У његовој кући највише се једу медено срце и бисквит од наранџе, који није увек Црвенкина јафа. /Прексиноћ су се старија сестра и он, који је био ближи, а тиме и бржи, готово посвађали око једног бисквита с наранџом, који се затекао у теткиној торби. Сместа смо, ради смиривања злих страсти, морали телефоном од родитеља да наручимо још./
Како ти живот некад задовољства учини доступним, постави их надохват руке. Игњат није морао ни да се пропне на прсте. Само пружи руку и послужи се меденим срцем. Једним, он није алав. Онда с тим (само)послужењем одшета даље. И није му било јасно што се мајка и рођака, која ту ради, смеју. Кад на столу негде стоји тацна с колачима, гости се служе. Исто је и с овим отвореним кутијама пуним посластица. Само се из ње служе многи, морају да буду велике.
Ала би се тај на пијацу сира најео!

Нема коментара:

Постави коментар