Капа које нема и баште без плода

Сасвим непланирано, извела сам Игњата у Дом здравља (кад се већ затекао у близини, заједно ће нам бити лепше). После смо ми ишли код Кинеза по новогодишње кугле, дивили се уличном осветљењу, купили медено срце... али прво смо морали баби да узмемо упут за уринокултуру. 

Зимско предвечерје, а топло као да је април. У чекаоници се затекла само једна фина старија госпођа, док две сестре бејаху на шалтеру. Крајње интимна атмосфера и угодна. Сестре ме питају за чланове породице, за број потомака мојих сестара и старост сестрића... Баба се распитује за Игњата. А Игњат се натуштио ко Турчин. Он и иначе слабо говори, а вечерас као да је устао на леву ногу. Како су ти лепе очи, како ти је лепа глава, диви се баба, баш си леп. /Готово је исту хвалу касније и докторка изрекла./ Игњат не даје ни пет пара, нит говори нит ромори. Тетка учтива, па захваљује на комплиментима. Баци пет, каже баба. А Игњат и даље зури и не делује нимало дружељубиво. Имаш ли бату или секу, пита баба. Има две сестре, рекох. Али ја сам тетка, додадох одмах, да ми се такво богатство не припише (не заслужујем ја за то дивљење ни признање, други су се својски потрудили). Тренерка му се беше повукла навише, па му свукох ногавице до патика, да прекријем голе ножице. И пустих га да најпре хода, а потом (кад се мало одомаћио) и трчкара по чекаоници. Осмотрили смо и изблиза јелку. /Међу нама, ружна је ко ђаво -- не волим кич (и плаво, и црвено, и златно, и сребрно, и кугле и машне, и траке...)./ 

Како га ви држите (Игњатова рука беше у мојој), као да сте му мајка, насмеја се бака разнежено. Видим како му повлачите ногавице... Па, ето, ја га готово свакодневно чувам (морам то да радим како треба). И не само њега. Сестрића имам ко плеве, пет комада, похвалих се. Пет, изненади се бака, од две сестре? Јесте; једна двоје, једна троје деце. А ви немате своје? Немам, осмехнух се (можда би ко очекивао да заридам, но све што немам, као и све што имам, ја, бар привидно, прихватам с једнаким миром). За вас није било времена? /Хм... Можда нисам најупућенија, али сам уверена како зачињање деце не захтева превише времена (чак није ни одвише напорно ни непријатно, напротив), нашло би се већ./ Није било (ваљaног,  пожељног, доступног...) семена (то не рекох баби него контам за себе)! Ни за Рајка капа. 

Помислиш (након дуго трагања): ето, тај ми модел одговара и величина ми је баш таман.  Какав диван штоф, па прелепа боја... Та капа ми је суђена, одувек сам такву САЊАЛА, та капа мора бити моја! /Пре тога сам све капе гледала попреко и одбијала да их носим./ Кад оно: не можеш да је натучеш на главу или ти пада на очи. Најгоре је кад се испостави да је величина универзална, па на сваку главу стаје. (А с капом која паше свакој глави беба се не прави.) Ја желим једино капу која ће бити само моја./ 

Канда је баба у мени пробудила неку носталгију, прво ову "шнајдерску", а онда и "ратарску"... Што моје баште осташе без грана и слатка плода... (Зар у њима земља није уситњена и замамна, готово разблудна...? Зар немају мајчинске бокове, да их ратарове руке шчепају?) Гди је клетва, гди је... (Смешим се сетно; не плачем, не грцам, ни да кунем нећу.) Вај, вјетар хуји... а ја (упркос свему) мислим на те, и све те гледам (далеког, магловитог, нестварног... непознатог, туђег, тмурног, претећег...) кроз сузу што лије (поетски само, поетски), гдје... силазиш низ степенице, на којима си ономад, може бити, оклизнувши се угануо ногу (претпостављам да много не боли кад не постојиш). Не опазивши ме (како стотинама километара даље сањам о теби којег нема), нестајеш међ виновом лозом, с које ни пуце никад нећу окусити, ај.
Ех... Његову плодност не примих у своја њедра (која су   сасвим угодно узглавље и њему могла бити, на којима се могло спавати, будити, тешити, снити...), која су пустошили погледи гонича стоке на сајмовима и похлепних разбојника. Ја нећу никад водити за руку његову дјецу (ни возити их у зеленим колицима, ваљати се с њима по карираном ћебету простртом на ливади, постављати празничну трпезу, док насмејана ишчекујем његов долазак...). И приче које за њих давно припремих можда ћу испричати плачући... Ма, ником нећу рећи. Нити ћу плакати. Кад највише боли, суза се не пушта.