Ко ми персира много ме нервира

Последњи минути ишчекивања баш су се отегли. Бус је на перон пристао таман колико да путници поулећу унутра, па да појури ка ауто-путу. Да уштеди време (и спречи бесомучно гурање на предњим вратима), возач отвори и задња врата. По обичају, ја бирам неко од последњих седишта. Тек што се завалих (спремна да за који минут паднем у сан), а млађани дечко (ако је тек коју годину преко двадесете превалио), што се сместио наспрам мене, рече: немој ту, мокро је! (Ја, будала, не бих то вероватно ни приметила.)
Е хвала ти! Не што си ме спасио квашења, већ што ми ниси персирао, што ниси рекао немојТЕ. Зато сам се осмехнула (тако мало треба да се буде срећан: суве фармерке и катаракта на очима младића). 

Полудим кад ми персирају двадесетогодишњаци (можда и више кад то учине двадесетогодишњакиње, те уображене гадуре што мисле да ће њихова младост вечно трајати). Немају они појма колико је мени година нити је моја крштеница непобитан доказ за то (лаже кучка, све лаже).