Патриотско клечање

Па баш и није одабрао песму којом ће завршити концерт. /Ал' све му је опроштено због девојке из града и деструктивног понашања према кристалним чашама (крајње мирољубива, једино ову агресију, засад само вербално, додуше, допуштам, подржавам и прижељкујем); девојка из града вероватно је имплицитно уденута и међ ово стаклено посуђе, па сноси и делимичну одговорност за расуту срчу./ Оправдање му није ни то што је, тобоже, поступио по жељи своје супруге (у шеснаестом реду се није чуло шта му она из првог довикује, ал' кладим се да је певао што је њему воља). 

Ја сам одмах, у знак протеста, села. Но ме нервира што све те патриЈотске песме имају добар ритам, па ми колено (иако га прекорно гледам), и против моје воље, поцупкује.
Марширала, марширала краља Петра гаардаа... А цела сала (изузев моје сестре, мене и још понеког пргавог посетиоца који одбија да буде мали Мујо). у патриотском трансу! Боој се бије, бије, застава се вије (побогу, људи, лакше мало, изгинућете)... 

Елем, гледале их, гледале их београдске дааме... Мора да су били изузетно наочити, кад су оне клекле доле, клекле доле (ауу, ал' некој, ко мени, крцкају колена) па се богу мооле...
Могле су и нешто паметније да одраде (да им очисте ципеле, мислим), кад су већ клекле, довикнух сестри на уво, заједљиво се осмехнувши. /И патриотско клечање згодна је прилика./

Ето, тако знам да изненадим ја, што ми чедност из очију врца. /И људи ми се редовно извињавају кад у мом присуству случајно опсују или полне органе и односе помињу. Нека нас је на окупу десеторо, извини само мени упућују. Не знам зашто: нит се мрштим нит их корим, штавише, смејем се кад ми је смешно (ако псовка има "уметничку" функцију, пристаје говорнику и ситуацији, а није превише вулгарна). Увек се смејем том њиховом обзиру./

Невероватно  чедну и смерну родила ме мати, али се мозак, разуларен, не да зауздати.