Бог је љубав, човеку не сличи

Окрутно ли је срце у човека! Кад се кучка у (топлој) слами оштени, а домаћин не пристаје да храни нова гладна уста, он бива Усуд несрећним псићима. Он трпа младунчад, као безвредне крпе, у кесу или џак. И, пазећи да деца не разотркију његов наум, излази на капију, важан и посвећен тајном задатку као кад за Божић бира и сече бадњак. Подаље од дома, на раскршћу, ако не искрсне каква дубока јаруга, он оставља свој тешки терет, на милост и немилост... пролазницима и судбини. Штенад која једва стиже мајчино млеко да окуси остаје да дрхти од хладноће и неизвесности, да цијуче беспомоћно... док се газда мирним кораком и мирне душе, не журећи, враћа кући. Окрутан ли си, човече, страх ме од тебе! 

Једна стара жена (бог да јој душу прости), која је у мом животу имала важну улогу, била је, бар под старост, редовни учесник литургија, носила бројаницу, читала (па и мени препоручивала) којекакве здравомарије и оченаше (не знам ти пуно назива сличних штива)... Без имало свести о суровости свог поступка, поверила нам је једном како је некад младунчад своје мачке морала да дави у води (јер, шта ће с њима, превише их је).

Језива сенка пала је намах преко њеног узвишеног лика, деценијама брижљиво чуваног, а, опет, моју љубав према њој није угушила.
Ништа ти о вери не знаш, верниче! Бог је љубав, и ништа осим љубави. Бог сам ја (ко воли, тај разуме и прашта). И куче отргнуто од  смрти ко с топлих мајчиних груди. Ти верујеш, крстиш се и крсну славу славиш... па мирно спаваш и кад немоћне, ко оглодане коске керу, пред смрт бацаш, давиш.