Јуче сам у једној кинеској радњи нашла дивне звезде за врхове јелки. Такве највише волим: од жице и конца. Делују некако отмено. (И лепота и отменост само су у једноставности.)
Морам да признам -- нисам баш лако и брзо одабрала. Тражила сам длаку у јајету (не успевам увек да се отмем том пориву). Гледам једну страну, гледам другу... Овој штрчи кончић, нећу. Овој краци нису најсиметричнији, нећу ни ту. И на крају нисам ни знала која заслужује да буде моја. Ситуација у којој бејах подсети ме на ону бабу из народне анегдоте, која је некако слично бирала шљиве (свакој налазила мане), док јој најпосле све нису биле потаман (јер како која нестаје, тако друге постају квалитетније).
Најпосле (кад већ бејах у опасности да постанем сумњива продавачицама -- то је једна врло сумњичава сорта и свак је потенцијални лопов, док се не докаже да није) узмем једну велику златну, за Миу и Матију, односно њихову јелку. Узмем једну једнако велику, само сребрну, за Машу, Игњата и Сташу. А себи морадох да узмем мању (према свецу и топар - моја је јелка у ствари јелкица, зимзелено (а вештачко) Биберче, Палчић међу јелкама...), не такву лепотицу као што су њихове (а опет, руку на срце, не могу да се жалим).
Кад спустих звезде на пулт, Кинескиња се зачуди и кроз осмех рече: ТЛИ ЈЕЛКЕ! И ја се насмејах: а нису све моје (где бих све сместила, куку, и око ове се саплићем), купујем за сестре и за себе. Ааа, ја мислила твојее (канда се мало и разочарала). /У свима нама чучи детенце које воли да "прекардаши" у свему, а у угодностима поготово./
Ах, једну једину имам. И мислила сам се да ли да је уопште скидам са регала (где читаве године у кутији дрема). Да ли да је окитим, данима се питам, или не. Могу и да је окитим, па да је (слађе, с већим мазохистичким задовољством) рашчупам и покидам јој гране, покрхам украсне куглице и оставим је тако ојађену... Нека личи на мене изнутра. Без раскошних лампица, светлосних искрица што просецају мрак и буде у срцу тајанствену радост и жудњу за нежношћу, нека сећа на мој бол.
Вечерас сам је извадила из кутије, помогла јој да рашири руке и згрчене прсте, па сам јој на врх натакла ону звезду. Већ не изгледа лоше. Видећемо сутра хоћу ли је са сестрићима оденути у розе хаљиницу. А свакако знам да ћу за њима да исправљам "шавове" (треба деци допустити да се забаве, али тетка перфекциониста, не може "грешке" да трпи, поготово на свом дрвцету и крај свог узглавља (баш ту се јелка "нацртала").
Морам да признам -- нисам баш лако и брзо одабрала. Тражила сам длаку у јајету (не успевам увек да се отмем том пориву). Гледам једну страну, гледам другу... Овој штрчи кончић, нећу. Овој краци нису најсиметричнији, нећу ни ту. И на крају нисам ни знала која заслужује да буде моја. Ситуација у којој бејах подсети ме на ону бабу из народне анегдоте, која је некако слично бирала шљиве (свакој налазила мане), док јој најпосле све нису биле потаман (јер како која нестаје, тако друге постају квалитетније).
Најпосле (кад већ бејах у опасности да постанем сумњива продавачицама -- то је једна врло сумњичава сорта и свак је потенцијални лопов, док се не докаже да није) узмем једну велику златну, за Миу и Матију, односно њихову јелку. Узмем једну једнако велику, само сребрну, за Машу, Игњата и Сташу. А себи морадох да узмем мању (према свецу и топар - моја је јелка у ствари јелкица, зимзелено (а вештачко) Биберче, Палчић међу јелкама...), не такву лепотицу као што су њихове (а опет, руку на срце, не могу да се жалим).
Кад спустих звезде на пулт, Кинескиња се зачуди и кроз осмех рече: ТЛИ ЈЕЛКЕ! И ја се насмејах: а нису све моје (где бих све сместила, куку, и око ове се саплићем), купујем за сестре и за себе. Ааа, ја мислила твојее (канда се мало и разочарала). /У свима нама чучи детенце које воли да "прекардаши" у свему, а у угодностима поготово./
Ах, једну једину имам. И мислила сам се да ли да је уопште скидам са регала (где читаве године у кутији дрема). Да ли да је окитим, данима се питам, или не. Могу и да је окитим, па да је (слађе, с већим мазохистичким задовољством) рашчупам и покидам јој гране, покрхам украсне куглице и оставим је тако ојађену... Нека личи на мене изнутра. Без раскошних лампица, светлосних искрица што просецају мрак и буде у срцу тајанствену радост и жудњу за нежношћу, нека сећа на мој бол.
Вечерас сам је извадила из кутије, помогла јој да рашири руке и згрчене прсте, па сам јој на врх натакла ону звезду. Већ не изгледа лоше. Видећемо сутра хоћу ли је са сестрићима оденути у розе хаљиницу. А свакако знам да ћу за њима да исправљам "шавове" (треба деци допустити да се забаве, али тетка перфекциониста, не може "грешке" да трпи, поготово на свом дрвцету и крај свог узглавља (баш ту се јелка "нацртала").
Нема коментара:
Постави коментар