Вечерас док сам са сестричином телефоном ћаскала о глаголским и именским додацима, напипах на уснама плик. И одмах почнем да цвилим и кењкам: јаоо, па штоо, ааа, па шта ћу саад... Шта ти је, пита моја сестричина. Изашао ми херпес (на усни, наравно, ту увек искрсне кад се најмање надам). Шта ти је то, она опет пита. Грозница (и заиста је грозна колико и име). Ааа, коначно схвати каква ме мука мучи.
Одем потом у кухињу, да и пред родитељима наричем над грозном судбом. Збогом, мајко, збогом, оче, идем да се обесим! /Они тек отпухнуше дим из цигарета, ич се не потресавши./ Но, уђох у собу, где не налетех ни на једно дрво. /У соби ниједно стабаоце никад није засађено, па нема о шта ни конопац да се пребаци (не рачунамо неколико дрвета на слици што виси над креветом). Онолика регалчина, пећ, сто... а дрвета НИГДЕ (некако ми је бешење о прозорску кваку сувише банално; више ми пристаје смрт узвишена). Али преда ме искрсну кревет. И ја легнем (шта ћу).
Одем потом у кухињу, да и пред родитељима наричем над грозном судбом. Збогом, мајко, збогом, оче, идем да се обесим! /Они тек отпухнуше дим из цигарета, ич се не потресавши./ Но, уђох у собу, где не налетех ни на једно дрво. /У соби ниједно стабаоце никад није засађено, па нема о шта ни конопац да се пребаци (не рачунамо неколико дрвета на слици што виси над креветом). Онолика регалчина, пећ, сто... а дрвета НИГДЕ (некако ми је бешење о прозорску кваку сувише банално; више ми пристаје смрт узвишена). Али преда ме искрсну кревет. И ја легнем (шта ћу).
Опет пропустих да се обесим. Сад ми не остаје ништа друго но да чекам да прође ово уснено ругло. Дуго сам успевала да останем читавих и здравих усана. А данас, не даде ми ђаво мира, неколико пута изађох на терасу у мајици. И ето ми сад! Кад ме мрзело јакну да одевам, сад нека ми усне данима буду грозне. А добро, ионако (на срећу?) немам с ким да се љубим (не рачунам оне који славе Светог Николу, а за чијим ћу асталима седети; ако су паметни, прескочиће традиционално љубљење у предсобљу).
Нема коментара:
Постави коментар