Nedostaje mi

Nedostaje mi Beograd...

Nedostaje mi (ona ružna,najružnija u gradu) stanica kod Franša, jedna radnja s tkaninama na kilogram (u kojoj maštam i kreiram), Karađorđev park (koji krije neke tajne), Nebojšina (i moja) ulica, Rankeova i onaj trabant obložen veštačkom travom, Narodna biblioteka (u kojoj je spokoj i radost, u kojoj se uči i saznaje, sanja i planira... i ima internet). I fontana pred Bibliotekom, i Frikomov zamrzivač, i beli mačo baš iz tog zamrzivača (kad izađem iz čitaonice da se častim).

Hram Svetog Save mi ne nedostaje, ne sviđa mi se i ne zanima me. Ne krstim se pred njim ni jednom, a kamoli tri puta (sem u sebi, kad vidim one koji to, tobože skrušeno, rade). Ali mi nedostaju neke klupe kraj Hrama, na kojima sam sedela i čekala, mislila i sumnjala, nadala se...

Nedostaje mi prodavnica na ćošku, možda beše Idejina, ne pamtim. I jedna knjižara malo niže. Nedostaje mi Metro na Slaviji, jedna radnja u TC Fortuna.Nedostaje mi i pozorište "Slavija"...

Nedostaje mi onaj dugački žuti trideset kec, u kojem gotovo uvek ugrabim mesto, da odem do Terazija. I onda najpre u jedan sekndhend, pa onda u drugi, treći... Potom da svratim do knjižare Kreativnog centra. Usput da virnem u radnju Liupke, gde sam prvi put sela za mašinu. Nedostaje mi da kod Politike sačekam trolu i odem do Studentskog trga, svratim na faks da piškim (to će zauvek ostati moja druga kuća), pa opet sekndhend u Kralja Petra, pa Derma u istoj ulici...

Nedostaje mi i Uzun-Mirkova, staklorezačka radnja u kojoj mi je nekad radio tata. I druga radnja u Cara Dušana, gde je, nakon tragedije svog kolege, okončao radni vek.

Nedostaje mi Kalemegdan, baš mi nedostaje. Ne pamtim kad sam njime prošetala. A pamtim kakav je bio pre četrnaest godina (baš ovih dana tačno), kad sam na jednoj tezgi prodavala keramiku. Proleće se budilo, ptice razgaljivale (ionako već razgaljeno) srce, cveće opijalo mirisom (mene već opijenu). Lišće i trava nikad nisu bili zeleniji, nebo nikad nije bilo plavlje, srce nikad nije bilo ispunjenije...

Nedostaje mi Kalemegdan, i ovaj sad, manje zelen i manje topao... Čak mi nedostaju neke zimske večeri...

Nedostaje mi onaj zidić na kojem sam dremala i gledala reke i Kulu Nebojša.

Nedostaje mi Gradska biblioteka, da malo u njoj posedim i posmatram beskućnike po ćoškovima. Onaj ružni tržni centar što je Biblioteci izbio rebra nimalo mi ne fali.

Nedostaje mi i biblioteka u Zmaj Jovinoj. I Đurina kafana u kojoj smo Ana i ja podelile porciju nekog mesa kad je ona diplomirala.

Nedostaje mi i Ekran servis, kojem sam se više puta žalila zbog problema s telefonom. Tamo radi neki fin i ćutljiv čovek.

Nedostaje mi pogled na Tri kostura, Zavodove knjižare, Ulica carice Milice i opet neke prodavnice polovne garderobe. Nedostaje mi devedeset petica, da odem do Ušća ili osamdeset četvorka da odem do centra Zemuna (kad ne stigoh do Gardoša).

Nedostaje mi Zeleni venac, oko kojeg ove buseve čekam. I one radnjcie s obe strane, u kojima kupujem suve kajsije. I Sokoštarkova radnjica, gde kupujem sestrićima čokoladice. Pa mi nedostaje Kamenička, prelazak onog parka, od kojeg uvek, posebno uveče, pomalo zazirem. Prodavnica na ćošku, još jedna. Žuran prelazak ulice do parka kod pokojne Lastine stanice. I konačno stanica na kojoj čekam bus za povratak. Pred kojom u proleće cvetaju lale, a opasane su zidićem na kojem volim da posedim.

Nedostaje mi i Balkanska. Nedostaje mi Lomina i da prođem kraj tetkinog i tečinog prozora, a nekad i svratim. I Ulica Narodnog fronta, knjižare Ars i Raško... Ulica Milovana Milovanovića i neka radnjica s carinjenom robom... Nedostaje mi i Bagatov servis, naročito mi nedostaju igle za mašinu. I pozamanterija preko puta... I hotel Moskva mi nedostajea. I onaj park naspram njega, drveće pod kojim jedem sladoled. Nedostaje mi Trg republike, ali onaj stari, na kojem sam sedela s drugaricama. Čak i Mek, ne zbog brze hrane, mada volim sladoled s prelivom od jagode ili karamelom.
Nedostaje mi Beograd i u drugom smeru... Odlazak trideset kecom do Lidla i Džamba u Vojislava Ilića. Pre toga takoreći domaća gibanica u maloj pekarici, omiljena mi. Nedostaje mi povratak trolom do Slavije ili čak do Studentskog. Nedostaje mi sedamdeset osmica i Banjica, Banjička šuma i šetnje s Ivanom (Ivana, žensko, da ne bude zabune) i Kekecom, Ivanino gostoljubivo, toplo potkrovlje, koje mi je, ne jednom, bilo utočište. Nedostaje mi i ona radnjica kraj pijace, gde kupujemo alvu raznih veličina i ukusa. Nedostaje i naša uzajamna svakidašnja jadikovka. I smeh, naizmenično i kako nam dođe. Upravo sam joj obećala da ćemo se skoro kucnuti belim mačom (ili voćnim kornetom), pa dugo sedeti na nekoj klupi, negde, kao nekad. A nisam još ni videla sve prinove koje su zauzele potkrovlje, sve te silne macekoje imaju sreće da imaju Ivanu. Sigurno me se i Kekec uželeo, stiče se utisak da sam mu uvek bila naročito draga. Ako se nije pretvarao, nije muškom stvoru verovati. Ivana odlično kuva i uvek mi ugađa. Nedostaje mi njeno dinstano povrće i sarma, najbolja koju sam jela. Nedostaju mi slatkiši iz Švajcarske, koje nikad nije bez mene pojela. Nedostaje mi Kekec koji me prati pogledom s prozora...

Pojma nisam imala koliko je svega što mi nedostaje, koliko dragih mesta, na kojima sam uglavnom sama, ali u tome uživam. Nedostaju mi moje uspomene, nedostaje mi moj život!

I znate šta? Ja ću idućeg meseca kupiti mesečnu kartu i prekinuću nedostajanje, pa kud puklo da puklo.

Sama šetam, gužve se klonim (i kad nije pandemija), nosim masku, prskam alkohol... Prekinuću nedostajanje i vratiti sebi Beograd (i sva zadovoljstva koja me u njemu čekaju)!