Вечерас је моја сестричина забележила историјски тренутак у свом, тек начетом, животу. Захваљујући мом необјашњивом страху (помешаном с гађењем) од буба, написала је свој први текст... и објавила на Фејсбуку... МОМ Фејсбуку. Како ја стално пишем о њој (и њеној браћи и сестрама), допустила сам јој (јер нисам сујетна) да ми истом мером узврати (баш да видим како ће).
Тако је она сама откуцала следећи текст: ја сам била код мене у собици и виделасам једну велику бубу и јасам се упласила те бубе ксжем масо донеси спреј жа бубе трци тражи ја прскам тај спреј и бубу нисам убила и вристим пола сата жатим жгажила сам бубу и напокон је убих i sad nesmem da je bacim u kantu i kazem masa ce da pokupi.
/Као што видите, знаци интерпункције још нису у најбољем односу с првацима (односно, да не грешим душу, Маша рече да није знала где се куца тачка). Не може се са сигурношћу знати шта су правописне, а шта грешке у куцању (и тастери знају да се узјогуне: лупиш размак, а он се укопао ко магаре, не мрдне с места). Приликом једне од ових последњих, активирана је латиница место ћирилице./
Будући да је почетник, отуда још врло невешта, узимам себи за право (а ко може да ме спречи?) да изнесем додатна објашњења. Ја сам стварно ја, буба је једна гадна стонога, од оних што каткад прогмижу купатилом (а кадгод то учине преда мном, ја, разуме се, вриснем... колико ме грло носи), Маша је Маша (не нарочито обзирна према теткином страху: церекала се ко луд на брашно). Како сам стоногу спазила у углу, завапила сам: спрееј, дај спреј, Машо, брзо! /Па, да предупредим бекство те сподобе, морала сам захтевати брзу реакцију, односно помоћ од оне што, не рачунајући бебе, у кући беше најмлађа, па ваљда и најхитрија, а вала и најближа спреју, који сам малочас спазила у ходнику (неизмерно хвала ономе ко га је ту "нацртао")./
А Маша је од оне сорте у коју је и мене баба сврставала: добра за смрт (пошаљеш је, ако си луд да поменуту потражујеш, па се начекаш док се врати, или је позовеш и свиснеш док дође, тј. вриштиш у паници... док се Маша игре окане), што уопште није лоше (само у случају да је когод заиста по смрт пошаље (као да су смрти потребни лимун и буклија). Она канда не увиде озбиљност ситуације и опасност у којој се тетка обрела (цркавала је од смеха док сам ја вриштала стискајући у руци онај спреј као помахнитали пушкомитраљез; а буба, ко на филму, клима се на све стране, а никако да падне).
Њен мали брат, клекнувши крај мене кад се буба коначно, од силнога отрова, на под стровалила, показао је далеко више саосећања и разумевања. Радознало је и забринуто гледао тај бој између тетке и бубе, у којој је буба, разуме се, извукла дебљи крај (смештен испод моје розе кућне папуче, која је прискочила у помоћ спреју и осујетила бубин покушај да побегне и, већ колико сутра, у неком другом углу уплаши неко друго не(ду)жно биће).
Све у свему, није лоше за почетак. Само што је мала госпођица текст написала правећи се да сам ја. Ако се то не разоткрије, стићи ће ме велика срамота (ја онакве правописне грешке себи не могу да дозволим). Ако се сазна, њу ће задесити велика слава (онолике правописне грешке праштају се оволицком детету).
Ти хоћеш да ми будеш конкурецнија рекох јој кад ме касније позвала да види колико има лајкова (ах, радости књижевнога стварања). Ево, богами, осам већ; хоћеш славу да ми преотмеш? Не пориче, само се задовољно смејуљи. Ала ће се сутра обрадовати кад види да је број лајкова порастао на тринаест (добро сад, један је мој, а један Машине маме -- Маша је лично лајковала с маминог профила -- није могла да ишчека симпатије других читалаца), од чега ће несумњиво скочити и њено самопоуздање (надам се само да ми неће преотети блог).
Тако је она сама откуцала следећи текст: ја сам била код мене у собици и виделасам једну велику бубу и јасам се упласила те бубе ксжем масо донеси спреј жа бубе трци тражи ја прскам тај спреј и бубу нисам убила и вристим пола сата жатим жгажила сам бубу и напокон је убих i sad nesmem da je bacim u kantu i kazem masa ce da pokupi.
/Као што видите, знаци интерпункције још нису у најбољем односу с првацима (односно, да не грешим душу, Маша рече да није знала где се куца тачка). Не може се са сигурношћу знати шта су правописне, а шта грешке у куцању (и тастери знају да се узјогуне: лупиш размак, а он се укопао ко магаре, не мрдне с места). Приликом једне од ових последњих, активирана је латиница место ћирилице./
Будући да је почетник, отуда још врло невешта, узимам себи за право (а ко може да ме спречи?) да изнесем додатна објашњења. Ја сам стварно ја, буба је једна гадна стонога, од оних што каткад прогмижу купатилом (а кадгод то учине преда мном, ја, разуме се, вриснем... колико ме грло носи), Маша је Маша (не нарочито обзирна према теткином страху: церекала се ко луд на брашно). Како сам стоногу спазила у углу, завапила сам: спрееј, дај спреј, Машо, брзо! /Па, да предупредим бекство те сподобе, морала сам захтевати брзу реакцију, односно помоћ од оне што, не рачунајући бебе, у кући беше најмлађа, па ваљда и најхитрија, а вала и најближа спреју, који сам малочас спазила у ходнику (неизмерно хвала ономе ко га је ту "нацртао")./
А Маша је од оне сорте у коју је и мене баба сврставала: добра за смрт (пошаљеш је, ако си луд да поменуту потражујеш, па се начекаш док се врати, или је позовеш и свиснеш док дође, тј. вриштиш у паници... док се Маша игре окане), што уопште није лоше (само у случају да је когод заиста по смрт пошаље (као да су смрти потребни лимун и буклија). Она канда не увиде озбиљност ситуације и опасност у којој се тетка обрела (цркавала је од смеха док сам ја вриштала стискајући у руци онај спреј као помахнитали пушкомитраљез; а буба, ко на филму, клима се на све стране, а никако да падне).
Њен мали брат, клекнувши крај мене кад се буба коначно, од силнога отрова, на под стровалила, показао је далеко више саосећања и разумевања. Радознало је и забринуто гледао тај бој између тетке и бубе, у којој је буба, разуме се, извукла дебљи крај (смештен испод моје розе кућне папуче, која је прискочила у помоћ спреју и осујетила бубин покушај да побегне и, већ колико сутра, у неком другом углу уплаши неко друго не(ду)жно биће).
Све у свему, није лоше за почетак. Само што је мала госпођица текст написала правећи се да сам ја. Ако се то не разоткрије, стићи ће ме велика срамота (ја онакве правописне грешке себи не могу да дозволим). Ако се сазна, њу ће задесити велика слава (онолике правописне грешке праштају се оволицком детету).
Ти хоћеш да ми будеш конкурецнија рекох јој кад ме касније позвала да види колико има лајкова (ах, радости књижевнога стварања). Ево, богами, осам већ; хоћеш славу да ми преотмеш? Не пориче, само се задовољно смејуљи. Ала ће се сутра обрадовати кад види да је број лајкова порастао на тринаест (добро сад, један је мој, а један Машине маме -- Маша је лично лајковала с маминог профила -- није могла да ишчека симпатије других читалаца), од чега ће несумњиво скочити и њено самопоуздање (надам се само да ми неће преотети блог).
Нема коментара:
Постави коментар