Једна од песама које на слављима "подижу атмосферу" говори о девојачкој наклоности (можда и патриотској опседнутости) момцима који пију ракију. Не само да промовише домаћу препеченицу (па и алкохолизам), него и момцима који се њоме сладе свија ореол од шљивових грана.
Свечана сала препуна девојчурака, девојака и жена и готово све, у потпуном заносу, безмало трансу, певају из свег гласа: волим момке који пију ракиију, волим их јер миришу на Србиију... Хм, ниједна да мућне главом. (У ствари, једна од мојих сестара изрекла је потпуно супротан став и одбила да учествује у том хвалоспеву ракији и млађаним пијандурама.)
Не миришу (да се манемо еуфемизама) него БАЗДЕ (без обзира што је ракија од најфинијих српских шљива)... јер су пијани ко земља, ко мајка, ко чеп... да не употребим неку ласцивну именицу.
Док су млади, па цугну коју чашицу, те се опусте и развеселе, свима је то симпатично. А онда одрасту, па се већ навукли на алкохол и испијају чашу за чашом (давно су поразбијали све деминутиве и прешли на веће посуде)... И не пију више само ракију, укључе и пиво, вино, а онда лочу шта стигну, све што им падне под руку. Не излазе по цео дан из кафане, не задржава им се новац у џепу. Довуку се касно у ноћ кући, па ломе и разбијају покућство или табају и жену и децу. /То су људи који понајвише обезбеђују станаре сигурним кућама./
Сумњам да тад нека кроз сузе пева: волим момке који пију ракију... У милион они се препознају. Па наравно: по бахатом понашању, заплитању језиком, кратком фитиљу... Волим их јер мее на тебе сећају... Дакле, ради очувања успомене на једног од бивших, сви будући момци морају бити једнаке испичутуре.
Жене, жене, мућните главом; срце је склоно да прогледа кроз прсте (чак и оне који стискају флаше с алкохолом).
Жене, жене, мућните главом; срце је склоно да прогледа кроз прсте (чак и оне који стискају флаше с алкохолом).
Нема коментара:
Постави коментар