Свакога дана Маша пред школу купује по десет (ни мање ни више, проценила је да јој треба тачно толико; зато што је заокружено примамљиво, иако још нису учили десетице) неких штапића у Форнетију.
Знају то и друга деца, особито једна старија познаница, која не преза да (без питања! не може да верује Маша) завуче руку у Машину кесу. Маши то испрва није сметало, често је и сама служила другарице, и то три-четири најдраже. Кад их послужи - другарице обично узму. Кад их не служи - не узимају. Кад није много гладна - Маша нуди другарице. Кад је, чини јој се, гладна ко вук -- Маша ником штапиће не даје. А нико и не тражи. Чак ни поменута (старија и већа, па и апетита који је теже задовољити) девојчица. Не тражи, сама узима. Не прекрши ниједан дан. Како зазвони за одмор, створи се пред Машином учионицом и завлачи руку у Машину кесу (канда мисли ако је дете пошло у први разред да су га веслима подајали). И тако данас, тако сутра, тако прекосутра... све док Маши једног дана није дозлогрдило, па је љутито стиснула кесу и истурила лакат као штит.
И данас кад на одмор изађе, старија ученица (која за ужину купује смокије и чипсеве, а то, зна се, баш уме да засити), по обичају, примаче се Маши. Шта имаш за ужину, упита. СЕНДВИЧ, готово злурадо одврати Маша (истовремено стиснувши сендвич и окренувши поменутој леђа), срећна што од њега не може да јој окрњи (то је једно недељиво цело, па макар велико и макар дебело). /Зло би било да данашња деца ко она негдашња имају обичај да траже "гриз". Моја је сестра у средњој школи остајала гладна због тих силних (и скромних) гризача. Како купи ужину, у учионици почну да је салећу: дај један гриз, дај гриз... И, како ваљда није другарски не дати (и подељена срећа двостурко је већа), док све послужи, остане, јадница, празних шака.
Ваше мало (један гриз) може бити много онима који немају нимало, а уз које ћете, тако племенити, убрзо бити сврстани и ви./
Да будем искрена, цркла сам од смеха због спознања моје сестричине да јој неко од уста отима оброк и решености да томе стане на крај.
Знају то и друга деца, особито једна старија познаница, која не преза да (без питања! не може да верује Маша) завуче руку у Машину кесу. Маши то испрва није сметало, често је и сама служила другарице, и то три-четири најдраже. Кад их послужи - другарице обично узму. Кад их не служи - не узимају. Кад није много гладна - Маша нуди другарице. Кад је, чини јој се, гладна ко вук -- Маша ником штапиће не даје. А нико и не тражи. Чак ни поменута (старија и већа, па и апетита који је теже задовољити) девојчица. Не тражи, сама узима. Не прекрши ниједан дан. Како зазвони за одмор, створи се пред Машином учионицом и завлачи руку у Машину кесу (канда мисли ако је дете пошло у први разред да су га веслима подајали). И тако данас, тако сутра, тако прекосутра... све док Маши једног дана није дозлогрдило, па је љутито стиснула кесу и истурила лакат као штит.
И данас кад на одмор изађе, старија ученица (која за ужину купује смокије и чипсеве, а то, зна се, баш уме да засити), по обичају, примаче се Маши. Шта имаш за ужину, упита. СЕНДВИЧ, готово злурадо одврати Маша (истовремено стиснувши сендвич и окренувши поменутој леђа), срећна што од њега не може да јој окрњи (то је једно недељиво цело, па макар велико и макар дебело). /Зло би било да данашња деца ко она негдашња имају обичај да траже "гриз". Моја је сестра у средњој школи остајала гладна због тих силних (и скромних) гризача. Како купи ужину, у учионици почну да је салећу: дај један гриз, дај гриз... И, како ваљда није другарски не дати (и подељена срећа двостурко је већа), док све послужи, остане, јадница, празних шака.
Ваше мало (један гриз) може бити много онима који немају нимало, а уз које ћете, тако племенити, убрзо бити сврстани и ви./
Да будем искрена, цркла сам од смеха због спознања моје сестричине да јој неко од уста отима оброк и решености да томе стане на крај.
Нема коментара:
Постави коментар