Обуци хаљину прво, па се попни на дрво

Отишла сам с намером да хаљину купим сестри. Али сам је купила Мии. Није коме је речено, већ коме је суђено. 
Најпре сам пробала (ако пасује мени, моћи ће и она) ту највећу величину на дечјем одељењу (деловало је као да је могуће; уосталом, једном сам у мањој величини купила сукњу). Мало теже навукох рукаве (притом се уплаших да нећу сама успети да их свучем; замислите да онако дигнутих и заглављених руку, дакле и дигнуте хаљине, изађем из кабине и затражим помоћ од продавачица). И кад се погледах, остадох без даха. Не зато што ми је хаљина (онако тегет, гле чуда, са љубичастим и розе цветићима) стајала прекрасно (а јесте), већ што ми је на грудима била толико уска да ме извитоперила. Па немам ја пљескавице место груди! Јест лепа, али не би се то могло трпети. А ни гледати... а да не прснеш у смех. 
Закључих да би и сестри такође била уска, бар кад се опере и скупи. И онда се договорисмо да узмем мањи број за Миу.  Миина хаљина велика је подоста (ма добро, неки ће ластишић на правом месту то да реши), рече ми сутрадан сестра. А свиђа ли јој се, упитах. Њој свеједно, све јој се свиђа што јој мајка купи (а сама никад не би тражила). 
Није ко Маша, да извољева и бира, да се кити и шминка. У шта год да је оденеш, она ће се првом приликом узверати на дрво.