С најстаријом сестричином телефоном полемишем око закључка у њеном задатку. Ништа нам се (кад кажем нам мислим ми) не чини довољно добрим. Онда, тако седећи на врелој пећи, неспутано зевнем. Теби се спава, зачуди се и осмехну она. Да, рекох, мени се увек спава (кад никад не спавам довољно). Кад си устала, упита потом, као да је очекивала да сам сабајле топли кревет напустила. У пола десет. (Хм, па не би ми се баш свекрва обрадовала.) А не питаш ме кад сам легла, брецнух се шаљиво, није ни то без значаја. Кад? После два. Каад? ТИ НИСИ НОРМАЛНАА, отворено се зграну моја сестричина. Да, нисам, сложих се (а шта ћу, морам да се трпим). Па шта си радила? Читала, писала, буљила у екран, мислила... а ништа нисам смислила.
Шта ћеш: није сваком нормална тетка дата. А теби се заломила ова неуморна мозгалица, мислилица, сањалица, ноћна птица.
Шта ћеш: није сваком нормална тетка дата. А теби се заломила ова неуморна мозгалица, мислилица, сањалица, ноћна птица.
Нема коментара:
Постави коментар