Одлучила сам, нема друге: купићу полован аутобус, по могућству Ластин (на тај сам навикла; разноразни међуградски ми нису по вољи: не делују као седатив, стално кроз прозор зурим у непознате пределе), да га преиначим у кревет, па да спавам ко заклана (баш онако како спавам док путујем ка главном граду и док се из њега враћам).
Возач није нужан јер није толико битно да ли возило стоји или се креће (ја спавам те спавам). /Сем тога, само фали да ми Живко буде ди-џеј, па да не заспим шест наредних дана. Мало ли су ми они звуци с Фарме и из Парова, што допиру из моје кухиње!/
Тек што се завалим у седиште, а већ ми глава клоне устрану (трудим се, док сам иоле свесна, да је усмерим супротно од рамена суседа; некад је знала ко луда да звекеће по стаклу... сад се извештила, па одолева). Кад приспемо на одредиште, једва очи отворим (а шта има и да видим: како се живот котрља низ стрмину).
Претходне ноћи заспала сам тек после три (опет ме сколовитила несаница), полумртва сам (вилице ме и грло заболели од зевања) и рачунах да ћу се стровалити у кревет чим се истуширам. Исто тако рачунах да ћу се истуширати чим уђем у кућу (и посрчем чанак чорбе од дулека). Но, то што ја рачунам обично обесим о реп мачку (који први налети; не знам зашто је та изрека полно искључива, па ми моје две мачке не врше посао и не излажу реп као чивилук).
Кад коначно угасим и светло и лаптоп око десет (иако сам то планирала од шест), ја не могу ока да склопим (ни лево ни десно, иако је и једно и друго изнурено од неспавања: свако понаособ, престрављено или тек забринуто, радознало зури у будућност, стрепња им не да мира). Окрећем се и обрћем се (док се не замотам у ћебе и јорган ко пиле у кучине), уздишем (да се кућа тресе) и сикћем (на несаницу, која ич не мари). Онда дигнем руке... а потом и јорган, те наново укључим лаптоп. И опет морам у ве-це (све због чорбе... или чанка - доза је проблематична).
А ви имајте у виду: купујем полован аутобус... да се ко човек наспавам.
Нема коментара:
Постави коментар