Са мном има нека грешка?

Са мном, по свему судећи, стварно нешто није у реду. Ем се не сунчам (чак се сунца клоним) и не шминкам се, ем не марим за мушкарце, нарочито (полу)голе. Стварно, такви (не сви, Jедан се изузима) чак ми се и гаде (а не, нисам од оних што воле жене). 
Моја искреност и (не)реаговање запрепашћују саговорнике. Како, кад видиш згодног мушкарца, па природно је... НЕ, непоколебљиво и равнодушно одговарам. Такав мушкарац може привући моју пажњу само као естетска чињеница (око ми је осетљиво на лепо). Не покушавајте да ме разумете, нећете успети.

Пролетос сам с другарицом била на концерту оријенталног плеса, па кад је чувени (а леп и згодан, шармантан...) украјински плесач заплесао, у до пупка раскопчаној кошуљи, у сали је намах узаврела атмосфера.

Жене вриште и поцикују, криче и добацују... а ја се, мирно седећи, само смешим, свесна колико је то што ради уметност (нисам заинтересована у ма ком другом погледу). Моја другарица исклиберила се од ува до ува и узвртела ко на иглама, шапћући међу нама своју жељу: хајде, скини све (горе, мисли; доњи део ипак није уобичајено - плесач је, не стрипер). A кад се човек спусти у публику, жене да се помаме.
A ja - ништа, ни да уздрхтим, ни да трепнем занесено. Јесте младо, јесте лепо, јесте згодно, јесте уметност, али... није Он, Један Једини, па не марим.