Последњих месец дана отприлике примећујем да нешто није у реду. Слова на разноразним производима, која именују састојке (од којих је за већину најбоље и не знати), постала су изузетно ситна, такорећи невидљива. Не знам тачно у чему је ствар (и који то фонт користе у фабрикама; ко да носим микроскоп у џепу, па да ми се нађе у продавници).
И отац ми је (пакосник) пре највише два месеца наговестио проклетство (што нећу да се манем рачунара и интернета): добро, видећеш кад будеш носила наочаре (видећеш кад не будеш видела... довољно и како треба)! Исклиберила сам се приметивши како ће ми их крштеница свакако ускоро натаћи на нос. Смејала сам се јер нисам очекивала да ми баш тако брзо мечка заигра пред вратима... и почне да жмирка.
Прексиноћ седесмо у кухињи, а тата се баш вратио с посла и поделио нам бананице. Како је сестра тог јутра напрасно одлучила да пости (на води), ја окретох задњу страну омота да погледам од чега је све збрљана. Гледам изблиза, па одмакнем, гледам поиздаље... али не видим ништа. Сестра, која је седела на кревету, као од шале, извергла састојке (можда су на њеној бананици крупнија слова? крштеница јој само три године новија): глукозни шећер, хидрогенизована биљна маст (а ту си - АЛИ што девојци, тачније жени, срећу квари... а испосници вечеру). Ја ништа не видим (сем да сам однедавно далековида, зато све морам да одмакнем), рекох ојађено, и не без зависти (према свима који још виде ознаке емулгатора, адитива и конзерванаса). Дигох се са столице те се преместих и ја на другу страну кревета (можда ми светлост незгодно пада, па ме онеспособљава). Гледам опет у омот, и ништа. Одмакнем га још мало, ништа. Обрнем, окренем - без помоћи. Изгубилаа сам виид, завапих, безнадежно (шаљивим тоном прикривајући истински јад). Па нормално да јеси, остаде прибрана и рационална сестра (тачније обрецну се, а лако је паметовати код туђе невоље), код оноликих прочитаних књижурина и крај интернета. И немој да се правиш ти да си младуница! (Е то ме у срце погоди!)
А бананице више нећу ни да једем (гадуре са ситним словцима; шта ме се уопште тиче шта пише, кад ништа добро није). Изгубилаа саам вииид! Нема мени више живота, изјавих тобоже резигнирано (а бесна саам, урлам у себи: неећу наочарее!). Проклети интернет и лаптоп... И жудња за писањем и израда накита... (Ролетна која се пре месец дана откинула и осудила ме на мрак такође није недужна.)
Сад сам једном ногом у гробу. Ћорава (не видим слова мања од милиметра). Ко ће да ми (за годину-деценију) крпи чарапе и удева конац у иглу? (Баба)Девојка је своје очи клела, плаве очи да би не гледале: све гледасте, данас не видесте... је ли мрсна чоколадна бананица. Јао, јадна, худе ли сам среће... обневиделу ме нико за невесту неће (разумљиво, смањена ми је радна способност). Јесте, и ћорава кока зрно убоде, али бурму тешко да потрефи.
И отац ми је (пакосник) пре највише два месеца наговестио проклетство (што нећу да се манем рачунара и интернета): добро, видећеш кад будеш носила наочаре (видећеш кад не будеш видела... довољно и како треба)! Исклиберила сам се приметивши како ће ми их крштеница свакако ускоро натаћи на нос. Смејала сам се јер нисам очекивала да ми баш тако брзо мечка заигра пред вратима... и почне да жмирка.
Прексиноћ седесмо у кухињи, а тата се баш вратио с посла и поделио нам бананице. Како је сестра тог јутра напрасно одлучила да пости (на води), ја окретох задњу страну омота да погледам од чега је све збрљана. Гледам изблиза, па одмакнем, гледам поиздаље... али не видим ништа. Сестра, која је седела на кревету, као од шале, извергла састојке (можда су на њеној бананици крупнија слова? крштеница јој само три године новија): глукозни шећер, хидрогенизована биљна маст (а ту си - АЛИ што девојци, тачније жени, срећу квари... а испосници вечеру). Ја ништа не видим (сем да сам однедавно далековида, зато све морам да одмакнем), рекох ојађено, и не без зависти (према свима који још виде ознаке емулгатора, адитива и конзерванаса). Дигох се са столице те се преместих и ја на другу страну кревета (можда ми светлост незгодно пада, па ме онеспособљава). Гледам опет у омот, и ништа. Одмакнем га још мало, ништа. Обрнем, окренем - без помоћи. Изгубилаа сам виид, завапих, безнадежно (шаљивим тоном прикривајући истински јад). Па нормално да јеси, остаде прибрана и рационална сестра (тачније обрецну се, а лако је паметовати код туђе невоље), код оноликих прочитаних књижурина и крај интернета. И немој да се правиш ти да си младуница! (Е то ме у срце погоди!)
А бананице више нећу ни да једем (гадуре са ситним словцима; шта ме се уопште тиче шта пише, кад ништа добро није). Изгубилаа саам вииид! Нема мени више живота, изјавих тобоже резигнирано (а бесна саам, урлам у себи: неећу наочарее!). Проклети интернет и лаптоп... И жудња за писањем и израда накита... (Ролетна која се пре месец дана откинула и осудила ме на мрак такође није недужна.)
Сад сам једном ногом у гробу. Ћорава (не видим слова мања од милиметра). Ко ће да ми (за годину-деценију) крпи чарапе и удева конац у иглу? (Баба)Девојка је своје очи клела, плаве очи да би не гледале: све гледасте, данас не видесте... је ли мрсна чоколадна бананица. Јао, јадна, худе ли сам среће... обневиделу ме нико за невесту неће (разумљиво, смањена ми је радна способност). Јесте, и ћорава кока зрно убоде, али бурму тешко да потрефи.
Нема коментара:
Постави коментар