Она има стомак до зуба... и у њему оправдање за то што се шири. Поред тога што расте ко квасац, вероватно ће ускоро и ноге почети да јој отичу и ко зна све какве промене да трпи. И све се то некако поднесе. Али пре неки дан ми се пожали како на јавном месту не може да задржи гасове. Прдне (да не пуштамо сад ветрове и голубове, кад сви знамо о чему се ради), да извините сви ви који тобоже немате тих проблема (ма, даа, ми смо наивни). Прдне кад се уопште не нада, без икакве најаве, тако да нема начина то ни да спречи ни да камуфлира. /Пре неколико година и друга ми се жалила на исту муку.
Иде, каже, сасвим мирно и опуштено (е, отуда сва сармота) кроз кућу и
наједном, без најаве, - плотун, или рафал! Као да мало жгепче у стомаку
нагази неку педалу и обрука мајку. Сад, ако су у близини само укућани и ђене-ђене, али шта ако у кући има гостију?/
Шета тако продавницом, бира артикле и меће у корпу, кад наједном: тррр (анални отвор се, без дозволе и без најаве, огласи)... Да ли је неко од осталих купаца чуо? Можда се осврнуо? Ко мари. Она је задржала озбиљан израз лица, наставила да гледа куд је гледала, као да се ама баш ништа није догодило. А и ако се догодило - нема никакве везе с њом, тј. шта она има с тим. Уосталом, ни њен супруг није провалио: ја мислио да ова жена шкрипи ципелом. (Е па то се зове вештина: у тренутку се снаћи и пребацити кривицу на другог, рецимо на столицу - то је лако кад седиш, мука је кад си у стојећем ставу).
Важно је остати достојанствен и понети се као да то нема везе с тобом. Брига те за доњи део, којим управља мали хировити фетус, глава је још увек под твојом управом - дигни је високо и настави кроз живот достојанствено... између полица у супермаркету. Ако је за неку утеху: сви на овом свету раде исто (мање или више гласно), а каткад се отме кад не треба.
Шета тако продавницом, бира артикле и меће у корпу, кад наједном: тррр (анални отвор се, без дозволе и без најаве, огласи)... Да ли је неко од осталих купаца чуо? Можда се осврнуо? Ко мари. Она је задржала озбиљан израз лица, наставила да гледа куд је гледала, као да се ама баш ништа није догодило. А и ако се догодило - нема никакве везе с њом, тј. шта она има с тим. Уосталом, ни њен супруг није провалио: ја мислио да ова жена шкрипи ципелом. (Е па то се зове вештина: у тренутку се снаћи и пребацити кривицу на другог, рецимо на столицу - то је лако кад седиш, мука је кад си у стојећем ставу).
Важно је остати достојанствен и понети се као да то нема везе с тобом. Брига те за доњи део, којим управља мали хировити фетус, глава је још увек под твојом управом - дигни је високо и настави кроз живот достојанствено... између полица у супермаркету. Ако је за неку утеху: сви на овом свету раде исто (мање или више гласно), а каткад се отме кад не треба.
Нема коментара:
Постави коментар