Ове године Маша и Миа нису хтеле да гледају новогодишњу представу у Бухи већ Снежну краљицу. (У ствари, сад би гледале и новогодишњу, ако се неко накани да их одведе.) A што оне гледају - гледамо и ми (тобоже одрасли), с једнаком пажњом и радошћу.
Сва она деца у гледалишту била би и симпатична, али гомила одраслих уме да иритира. Рецимо, кад деца почну да аплаудирају пре представе, не би ли како намамили глумце на бину, одрасли се придруже својим грозним гласним ручердама. Пробише нам уши! Сестра и ја само се згледамо, стиснутих усана и озбиљних погледа којима разумемо неизговорене речи (и притајени бес). У једном трену зачух и жену од које су ме делила два седишта како пита сина: хоћемо да аплаудирамо? Јеси ли полудела?! Пусти дете кад га мрзи. (И сачекај три минута да представа почне, није ти стала крава на ногу.) Само ми фали да се и ви ту разлупате, да пошашавим од буке.
Кад се већ из предграђа упутимо у престоницу, ми увек искористимо прилику и да, после представе, процуњамо продавницама у близини. У продавници, Маша и Миа "ухватиле ук", што би рекла моја мајка рецимо и још неке бабе, па их не можеш (ни иначе) ни повести ни потерати. Мислим, потерам их ја по оној радњи, а не могу да их похватам. Нема лутке коју нису загрлиле, којој се нису о раме обесиле или с којом нису, срдачно поразговарале (све сам то уочила трудећи се да им не изгубим траг међ оним силним штендерима и купцима). Лично сам их усликала у блиском контакту с два лутка: свака "своме" ставила руку на раме, па се исцериле од ува до ува. Истопише се од милине, ко да су лутке од крви и меса! Ја приметих (само напола шаљиво, само напола) како ми се чини да ти дечаци и нису баш друштво за њих (тетка сам, и љубоморна сам на све момке који ће им се икад примаћи, све и да су од пластике). Штоо, упита Миа, баш јеесуу. Старији су од вас бар пет година, аргументовах ја. Ниису, побуни се опет Миа. А Маша ми саопшти да ће оне после с њима да иду у кафић (проклета телевизија, начисто ће ми упропастити сестричине; какав црни кафић, па немате још ни тридесет година!). Док сам нишанила апаратом, она једном лутку, свом, провуче руку с леђа испод сакоа и исцери се као оне девојчуре (Луција, Мими Китагами, ко зна која), махом јапанским, цртаћима, које она свакодневно гледа и, из тог разлога (тачније јер ми узурпира лаптоп), иде ми на живце.
Недавно је Миа набавила две лутке, мушког пола (један плавушан, други тамнопути, брка - изгледа да и произвођачи играчака сматрају да су најслађи пољупци кад бркови жаре, сем тога, ваљда и у свету играчака мора да се, коначно, поштује родна равноправност). Јуче се са сестром играла, па ми се, кад уђох у собу, пожали како она (тј. Маша) "само хоће да га (црног, чини ми се) скине (до "атлет" мајице) јер је тако много леп". Док ја упитно гледах, покушавајући да схватим каква је то "скривена" лепота, она му скиде сако, да прикаже бицепсе и трицепсе, па му и мајицу заврте, опипавши плочице (то ли је та мушка лепота? мени те плочице ни сад ништа не значе). Данас од сестара начух да га је ова мала неваљалица свлачила не само до појаса већ, што би Гвозден (у једној старој серији) рекао - дибидус, у нади ваљда да ће имати шта и да види. Кад оно: горе мушкарац (заносан, ако њих две неко пита), доле - неопредељен.
Небитно је што су лутке (мушке, па нек су и евнуси, није им веровати), не желим да се петљате с њима и тачка.
Сва она деца у гледалишту била би и симпатична, али гомила одраслих уме да иритира. Рецимо, кад деца почну да аплаудирају пре представе, не би ли како намамили глумце на бину, одрасли се придруже својим грозним гласним ручердама. Пробише нам уши! Сестра и ја само се згледамо, стиснутих усана и озбиљних погледа којима разумемо неизговорене речи (и притајени бес). У једном трену зачух и жену од које су ме делила два седишта како пита сина: хоћемо да аплаудирамо? Јеси ли полудела?! Пусти дете кад га мрзи. (И сачекај три минута да представа почне, није ти стала крава на ногу.) Само ми фали да се и ви ту разлупате, да пошашавим од буке.
Кад се већ из предграђа упутимо у престоницу, ми увек искористимо прилику и да, после представе, процуњамо продавницама у близини. У продавници, Маша и Миа "ухватиле ук", што би рекла моја мајка рецимо и још неке бабе, па их не можеш (ни иначе) ни повести ни потерати. Мислим, потерам их ја по оној радњи, а не могу да их похватам. Нема лутке коју нису загрлиле, којој се нису о раме обесиле или с којом нису, срдачно поразговарале (све сам то уочила трудећи се да им не изгубим траг међ оним силним штендерима и купцима). Лично сам их усликала у блиском контакту с два лутка: свака "своме" ставила руку на раме, па се исцериле од ува до ува. Истопише се од милине, ко да су лутке од крви и меса! Ја приметих (само напола шаљиво, само напола) како ми се чини да ти дечаци и нису баш друштво за њих (тетка сам, и љубоморна сам на све момке који ће им се икад примаћи, све и да су од пластике). Штоо, упита Миа, баш јеесуу. Старији су од вас бар пет година, аргументовах ја. Ниису, побуни се опет Миа. А Маша ми саопшти да ће оне после с њима да иду у кафић (проклета телевизија, начисто ће ми упропастити сестричине; какав црни кафић, па немате још ни тридесет година!). Док сам нишанила апаратом, она једном лутку, свом, провуче руку с леђа испод сакоа и исцери се као оне девојчуре (Луција, Мими Китагами, ко зна која), махом јапанским, цртаћима, које она свакодневно гледа и, из тог разлога (тачније јер ми узурпира лаптоп), иде ми на живце.
Недавно је Миа набавила две лутке, мушког пола (један плавушан, други тамнопути, брка - изгледа да и произвођачи играчака сматрају да су најслађи пољупци кад бркови жаре, сем тога, ваљда и у свету играчака мора да се, коначно, поштује родна равноправност). Јуче се са сестром играла, па ми се, кад уђох у собу, пожали како она (тј. Маша) "само хоће да га (црног, чини ми се) скине (до "атлет" мајице) јер је тако много леп". Док ја упитно гледах, покушавајући да схватим каква је то "скривена" лепота, она му скиде сако, да прикаже бицепсе и трицепсе, па му и мајицу заврте, опипавши плочице (то ли је та мушка лепота? мени те плочице ни сад ништа не значе). Данас од сестара начух да га је ова мала неваљалица свлачила не само до појаса већ, што би Гвозден (у једној старој серији) рекао - дибидус, у нади ваљда да ће имати шта и да види. Кад оно: горе мушкарац (заносан, ако њих две неко пита), доле - неопредељен.
Небитно је што су лутке (мушке, па нек су и евнуси, није им веровати), не желим да се петљате с њима и тачка.
Нема коментара:
Постави коментар