Има нешто што у чизми жуља

Тек негде око пола седам, а већ мора из куће да се креће. Док зет пали ауто, сестра и ја се шред улазним вратима обувамо. Гурнух ноге у леву гумену чизму, и она то без роптања прихвати. Но кад гурнух десну ногу, она се побуни: нешто је жууљаа! Боже, како се ова чарапа под прстима наборала, то се никад пре није догодило. Један тренутак сам премишљала да ли да трпим, а онда изух чизму и добро затегнух чарапу, да не буде на табану никаквих набора (осетљива сам горе од оне принцезе), и опет ногу турих унутра. Свашта, сад се чарапа, тако ми се чинило, згрчила на другом месту, негде испод малог прста. Скинух чизму још једном, извртох је и натресох. Ништа из ње не испаде. Е нема времена за детаљну истрагу, шта је - ту је. Ионако народ каже: и кад ти је све потаман (што мени никако није, да не буде забуне), стави камен у ципелу (ко зна зашто је то добро... можда за масажу)...
Одвезе нас зет до станице, сачекамо сестра и ја бус, па тако она оде на посао, а ја властитој (мислим родној) кући. Кад, после неких сат и по времена реших да чизме наново обујем и упутим се у престоницу, извртох их и натресох наново, за сваки случај. А из њих, на моје изненађење (стварно нисам очекивала ништа) испаде повелик (па седам-осам центиметара у дужину), а богами и подебео, лист.
Јаоо, види уљеза, та ти ли ми јутрос додија! Је ли ово твој лист, упитах мајку, меркајући цвеће по саксијама у ходнику (не бејах сигурна да ли је баш из чизме испао, можда се затекао на поду). Не, није, рече она, бацивши поглед овлаш (што беше сасвим довољно за идентификацију). Нека цвећка сестрине свекрве остала је окрњена.