Ко никад није успављивао дете (нарочито нервозно, које се опире), док други седе у кухињи и торочу, тај не зна како је шапат громогласан. Сваки пут док ми је сестрић у наручју, полусклопљених очију и с устима из којих повремено дрекне у знак протеста, извивши истовремено трбушчић увис, а забацивши главу и рамена, ја помислим како би некима (који тад седе у просторији прекопута и коментаришу јучерашње догађаје) требало ишчупати гласне жице. Но, пошто не смем да спустим дете (и одагнам сан који се ионако снебива и нећка место да га шчепа из све снаге), ја певам (и каткад појачам глас, прво да савладам отпор детета, а друго да галамџијама дам до знања каквим се мукотрпним послом бавим, а они ме у томе ометају). У свеету постоји једноо цаарствооо, у њемуу царује другаарствоо, у њему је све лепоо (док брбљивци држе језик за зубима), у њему је све нежноо, у њему се свее радујее...
Пола сата смо (претходно) шетали по киши, купили прстићима (добро, за моје прсте то је еуфемизам... можда и хипокористик у одређеним ситуацијама) капљице с мокрих грана или те гране тресли и смејуљили се због тога (лепота је тако једноставна и свеприсутна, тако приступачна). Како је време одмицало и киша се појачавала, тако су очни капци малог бунџије падали (али се нису смиривали). Истина, трудила сам се да што једноличније певам: пада киша на миша, покри кућу Радиша... Само сам једном увела и варијацију: пада киша ко луда (јесте ситна, али баш осула)... око старога дуда (с језика увек слети одговарајућа рима; додуше, дудова у мом дворишту није ни за лек остало).
Свукавши на тераси с ногу гумене чизме (а настојећи да "мало ћуре" ни на који начин не узнемирим), ступих у собу. Испрва наставих да певам, не скидајући јакне и капе ни једноме од нас (боље да трпим још који минут, но да ми сав труд буде узалуд). Потом некако успех да се ослободим тог терета (све спаде по поду око нас), а Игњата приволим на хоризонтални положај. И онда, који пут цупнух и поскочих, који пут љушнух лево и десно, те се мали предаде и заспа.
Кад се усудих да га спустим на кревет, он се мало трже и као да отвори очи (препадох се, јао, ако сад врисне...). Стога се одмах прибих уза њ, главом тек, надигавши задњицу увис, и остадох који трен у том (у најмању руку смешном, а иначе... хм...) положају.
Ко никад није био дадиља, не зна како је рад у руднику лаган.
Пола сата смо (претходно) шетали по киши, купили прстићима (добро, за моје прсте то је еуфемизам... можда и хипокористик у одређеним ситуацијама) капљице с мокрих грана или те гране тресли и смејуљили се због тога (лепота је тако једноставна и свеприсутна, тако приступачна). Како је време одмицало и киша се појачавала, тако су очни капци малог бунџије падали (али се нису смиривали). Истина, трудила сам се да што једноличније певам: пада киша на миша, покри кућу Радиша... Само сам једном увела и варијацију: пада киша ко луда (јесте ситна, али баш осула)... око старога дуда (с језика увек слети одговарајућа рима; додуше, дудова у мом дворишту није ни за лек остало).
Свукавши на тераси с ногу гумене чизме (а настојећи да "мало ћуре" ни на који начин не узнемирим), ступих у собу. Испрва наставих да певам, не скидајући јакне и капе ни једноме од нас (боље да трпим још који минут, но да ми сав труд буде узалуд). Потом некако успех да се ослободим тог терета (све спаде по поду око нас), а Игњата приволим на хоризонтални положај. И онда, који пут цупнух и поскочих, који пут љушнух лево и десно, те се мали предаде и заспа.
Кад се усудих да га спустим на кревет, он се мало трже и као да отвори очи (препадох се, јао, ако сад врисне...). Стога се одмах прибих уза њ, главом тек, надигавши задњицу увис, и остадох који трен у том (у најмању руку смешном, а иначе... хм...) положају.
Ко никад није био дадиља, не зна како је рад у руднику лаган.
Нема коментара:
Постави коментар