Сретење и кућна хигијена

Једна се особа није ни лако ни брзо могла изборити с нередом (прашином и паучином) у мојој соби. Сва срећа да су ми сестре вредне (живе ватре) и даровите за те кућне послове (од мене никад чистачица неће бити... а тешко да ће бити и ма шта друго), па се данас размахале (и по соби, и по кујни, и по ходнику...).
Две сестре, две крпе, па брисању не беше краја. Напослетку једна ме посла да обришем врх ормара (можда страхује од напада вртоглавице, можда има окоштавање вратних пршљенова...), а друга ме, готово истовремено, позва у кухињу да избришем врх висећих елемената (не иде да се она, трудна, пропиње).
Док стајах на столици и превлачих механички крпом по прашини, зет ми (знајући какву љубав гајим према свим кућним пословима), не без злурадог задовољства, добаци: шта је, ухватиле те сестре да бришеш; има да запамтиш овај дан! Хее-хее (баш је смешно, мноогоо је смешно), ја се пркосно исцерих. Запамтићеш кад је био Видовдан, додаде он (ја можда хоћу, али ти тешко... ако до јуна не научиш). Сретење, подсети га друга свастика из собе. Да, Сретење, исправи се он, па додаде: шта се среће, она (тј. ја) и крпа (ха-ха-ха-ха-ха)?!
Тој досетки и сви остали се, мање-више, насмејаше, само ја једва приметно развукох усне (волим да се шалим на свој рачун, али не и да се смејем; волим да се самој себи ругам ја, али не и кад се други спрдају с мојом аверзијом према крпи и усисивачу...).