Jedna rođaka pošla u biblioteku, pa knjige ponela u kesi. 
"Šta ti je to, knjige?", upitaše je neki što videše.
"Nemojte da mi zamerite", prosto se izvinjavala ona (ophrvana životnim nedaćama, što u mašti nalazi oduška). 
"Pobogu, pa zar je to nešto ružno?"
"Otac mi se smeje što čitam", dodade bezazleno (a ja bih svom "oči iskopala").
Nepojmljiva mi je ta potreba i smelost neukog čoveka da, videći sebe kao superiornog, ruga se pametnijima i produhovljenijima.