Osamdeseta im na pragu. A uzeli se pod stare dane (nakon što su oboje, pre više godina, izgubili bračne drugove.)
"Neko to osuđuje", slegavši ramenima, kaže ona, još puna vedrine i žudnje za životom.
Ko da je bitno šta Neko i šta svet kaže. Zašto da ostatak života provedu u samoći, kad jedno drugome mogu starost da olakšaju i ulepšaju? Odrasloj (i posesivnoj, samoživoj) deci često se to ne dopada, ali sami ne nalaze vremena ni dovoljno razumevanja za ostarele roditelje.
"Neko to osuđuje", slegavši ramenima, kaže ona, još puna vedrine i žudnje za životom.
Ko da je bitno šta Neko i šta svet kaže. Zašto da ostatak života provedu u samoći, kad jedno drugome mogu starost da olakšaju i ulepšaju? Odrasloj (i posesivnoj, samoživoj) deci često se to ne dopada, ali sami ne nalaze vremena ni dovoljno razumevanja za ostarele roditelje.
"Lepo nam je", kaže ona. Pa mi pokazuje negdašnju garažu, u kojoj slave, i kuhinju, i kupatilo, i spavaću sobu (s venčanom slikom svoje prethodnice iznad bračnog kreveta)... Kućica prizemna, skladna, topla... u kojoj stanuje ljubav, brižnost, poštovanje...
"Ujutru mi uvek pijemo čaj", kaže, sva ozarena. I ja joj zavidim, mnogo joj zavidim. Navikne se čovek na to da nema s kime piti ladno vino. Ali teško je kad nemaš s kim da piješ čaj, na čije rame da nasloniš glavu, uz čije noge da pribiješ hladna stopala, kome da se požališ kad te krsta zabole...
Sam si kao duh pokojnika do četrdeset dana -- bez uporišta. Srećni su koji se (ma kad) nađu da se vole.
"Ujutru mi uvek pijemo čaj", kaže, sva ozarena. I ja joj zavidim, mnogo joj zavidim. Navikne se čovek na to da nema s kime piti ladno vino. Ali teško je kad nemaš s kim da piješ čaj, na čije rame da nasloniš glavu, uz čije noge da pribiješ hladna stopala, kome da se požališ kad te krsta zabole...
Sam si kao duh pokojnika do četrdeset dana -- bez uporišta. Srećni su koji se (ma kad) nađu da se vole.
Нема коментара:
Постави коментар