Криза средњег доба

Сестра вечерас обукла моју нову зелену хаљину, да види како јој стоји (некако јој краћа него мени, због тог сам љубоморна, јер би и мени краће стајало лепше). И ако мене очи не варају (а у њих, бар до скоро, имадох највише поверења; сад почеле нешто да ми забушавају), стоји јој добро, штавише одлично.
Али она нешто није сигурна ни задовољна. И каже, више у шали, да оправда ту несигурност: хвата ме криза средњих година (тој су увек пуне мреже). За шта те хвата (а гарант је непристојна и преферира бујне облине... зато мене и забоилази;)), упитах ја. И шта је то уопште (криза средњих година разумљива ми је и блиска као блискоисточна)? Питам, да знам, ако и мене песретне иза неког угла, како да јој се супротставим (бар да је саплетем).
Па, каже она, питам се да ли могу још неком да се свидим... Јок не можеш (ко да си ћорава и глува)! /Их, многе двадесетогодишњакиње могу да ти завиде (па то и раде), побогу./ Ма коме могу, и даље је сумњичава она. Па зидарима, што зидају крај улице (којом ходаш; нема шансе да им не испадне висак), почех да се спрдам ја јер ми дојади.
Жена уопште не мора и не треба да буде савршено грађена како би била неодољива (у шарму је тајна, у смислу за хумор... откуд знам... али у идеалним телесним атрибутима није). А и нећу да се удајем, сложи се она. И да хоћеш, бигамија није дозвољена; а, брате, испала би и алава: ја још ниједном, а ти... имај мере!