Пре но што ма где пођем, закључих прекјуче, паметно би било да најпре проверим временску прогнозу, односно правац дувања и брзину ветра у секунди. Боље би било да се с ветром људски (и ветровски, ради равноправности и да га не разгневим) договорим шта да обучем, а не да све време док обављам купoвину, градом шетам држећи хаљину у рукама.
Ветру се изгледа моја карирана хаљина (није) допала, па како коракнем, он јурне иза оближњег угла (од угла до угла ме целим путем пратио, па извиривао и препадао ме кад се нисам надала) и хаљину ми задигне (ето још једног разлога зашто су моје сукње до земље боље - те би ми придигао тек до колена). Сва срећа да имам брзе рефлексе, па му осујетим намеру да ми хаљину завитла око струка (и осрамоти ме пред суграђанима).
Дакле, није толико битно хоће ли бити кише, да ли ће дувати кошава или северац; треба само бринути хоће ли дувати безобразни ветар (од чијих се непристојних поступака најлакше заштитити облачењем до грла закопчане и тесне одеће, да не може бува да се подвуче, а камоли ветар да удене своје невидљиве прсте).
Да је хаљина била све што је требало држати, па и ђене-ђене. Али ја сам из сваке продавнице излазила с најмање једном кесом. Напокон сам се једва кретала (немајући више о шта да их окачим, само што их у зубима нисам носила), а поврх свих тих кеса, тешких, чије су ми се ручке немилосрдно урезивале у надланице, штрчала је плава метла (не, нажалост није хтела да полети, правила се луда и одбијала да се повинује мојој жељи).
Како метла није хтела да мрдне с места, морала сам да сачекам аутобус (да сам се усудила да кренем пешке, испустила бих душу на пола брда). И таман у продавници крај станице плаћам паприку, кад бус пристаје. Ја истрчах и улетех на средња врата, па се с оним кесетинама, спотичући друге путнике, једва увалих на неко седиште. При том згазих стопало једном деди, тако да и сад вероватно шепа, уколико је имао среће да не остане обогаљен. Извинила сам се учтиво, да, али ако лепа реч гвоздена врата отвара и бес пригушује, ране сигурно не вида (морала је баба да привије које кило црног лука).
Коначно сам се докобељала до куће, здрава и читава (што се за мог, напред поменутог, сапутника, не може рећи), те збацила самар и залупила ветру врата испред носа.
Ветру се изгледа моја карирана хаљина (није) допала, па како коракнем, он јурне иза оближњег угла (од угла до угла ме целим путем пратио, па извиривао и препадао ме кад се нисам надала) и хаљину ми задигне (ето још једног разлога зашто су моје сукње до земље боље - те би ми придигао тек до колена). Сва срећа да имам брзе рефлексе, па му осујетим намеру да ми хаљину завитла око струка (и осрамоти ме пред суграђанима).
Дакле, није толико битно хоће ли бити кише, да ли ће дувати кошава или северац; треба само бринути хоће ли дувати безобразни ветар (од чијих се непристојних поступака најлакше заштитити облачењем до грла закопчане и тесне одеће, да не може бува да се подвуче, а камоли ветар да удене своје невидљиве прсте).
Да је хаљина била све што је требало држати, па и ђене-ђене. Али ја сам из сваке продавнице излазила с најмање једном кесом. Напокон сам се једва кретала (немајући више о шта да их окачим, само што их у зубима нисам носила), а поврх свих тих кеса, тешких, чије су ми се ручке немилосрдно урезивале у надланице, штрчала је плава метла (не, нажалост није хтела да полети, правила се луда и одбијала да се повинује мојој жељи).
Како метла није хтела да мрдне с места, морала сам да сачекам аутобус (да сам се усудила да кренем пешке, испустила бих душу на пола брда). И таман у продавници крај станице плаћам паприку, кад бус пристаје. Ја истрчах и улетех на средња врата, па се с оним кесетинама, спотичући друге путнике, једва увалих на неко седиште. При том згазих стопало једном деди, тако да и сад вероватно шепа, уколико је имао среће да не остане обогаљен. Извинила сам се учтиво, да, али ако лепа реч гвоздена врата отвара и бес пригушује, ране сигурно не вида (морала је баба да привије које кило црног лука).
Коначно сам се докобељала до куће, здрава и читава (што се за мог, напред поменутог, сапутника, не може рећи), те збацила самар и залупила ветру врата испред носа.
Нема коментара:
Постави коментар