Док малопре доручковасмо, сестра сркну свеже млеко из комшилука, па, начинивши непримерену (као да прогута горак сируп) гримасу, примети: ја сам одвикла од домаћег млека, много ми јако (аха, боље оно што садржи којекакве адитиве и конзервансе).
Да, боље ти је оно пуно хормона, од којег расту груди, рекох. Чекај, па зато га ти и пијеш, исцерих се подругљиво. Чекај, па можда су ти зато груди и порасле (баш синоћ се хвалила; дошло ми да и ја испијем коју стотину литара Имлековог дуготрајног)? Можда, насмеја се она и с поносом спусти поглед на резултат. Ето, некад је деци кад пију кафу растао реп, а сад женама од млека...
Ма не пијем то, рече сестра потом, највише пијем "границе", некако њима највише верујем. Ма коме човек данас може да верује, рекох ја (што ретко и својим очима верујем). Не можеш да верујеш ни крави - и та макља шта јој се у јасле положи... а, по мом сазнању, вазда јој се сервирају неки концентрати, некакве силаже, грануле, богтепита шта све не... само не свежа и сочна трава.
/Није то крава какву је некад имала наша баба, какву је гајила, с љубављу и посебном пажњом, што је пасла по ливадама и грицкала здрав кукуруз (из здравог семена), што је по великим врућинама извођена у хлад, па ту задовољна лешкарила и преживала, слушајући лишће како шумори и млатећи репом обаде.
Моја баба је некад краве водила ветеринару само кад их је требало осеменити. А око ових данашњих крава вазда се врзмају ветеринари и само им убризгавају којекакве антибиотике и витамине./
Има Змај један песмуљак, у којем мали бата неће млеко које му је надохват руке, већ моли за оно друго "јербо је далеко". А ја бирам (од два зла - мање) које ми је ближе (у суседном дворишту се точи), оно које ми се чини (не много, али ипак) здравијим и од којег ништа баш не расте (сем млекаџијиног фонда).
Да, боље ти је оно пуно хормона, од којег расту груди, рекох. Чекај, па зато га ти и пијеш, исцерих се подругљиво. Чекај, па можда су ти зато груди и порасле (баш синоћ се хвалила; дошло ми да и ја испијем коју стотину литара Имлековог дуготрајног)? Можда, насмеја се она и с поносом спусти поглед на резултат. Ето, некад је деци кад пију кафу растао реп, а сад женама од млека...
Ма не пијем то, рече сестра потом, највише пијем "границе", некако њима највише верујем. Ма коме човек данас може да верује, рекох ја (што ретко и својим очима верујем). Не можеш да верујеш ни крави - и та макља шта јој се у јасле положи... а, по мом сазнању, вазда јој се сервирају неки концентрати, некакве силаже, грануле, богтепита шта све не... само не свежа и сочна трава.
/Није то крава какву је некад имала наша баба, какву је гајила, с љубављу и посебном пажњом, што је пасла по ливадама и грицкала здрав кукуруз (из здравог семена), што је по великим врућинама извођена у хлад, па ту задовољна лешкарила и преживала, слушајући лишће како шумори и млатећи репом обаде.
Моја баба је некад краве водила ветеринару само кад их је требало осеменити. А око ових данашњих крава вазда се врзмају ветеринари и само им убризгавају којекакве антибиотике и витамине./
Има Змај један песмуљак, у којем мали бата неће млеко које му је надохват руке, већ моли за оно друго "јербо је далеко". А ја бирам (од два зла - мање) које ми је ближе (у суседном дворишту се точи), оно које ми се чини (не много, али ипак) здравијим и од којег ништа баш не расте (сем млекаџијиног фонда).
Нема коментара:
Постави коментар