На нос су ми већ изашли. Киша. И олуја. Невреме. Из дана у дан, из ноћи у ноћ. Обично успевам да све то игноришем, али прексиноћ ми је баш прекипело. Не беше довољно што се киша стуштила и што је сијалица неколико пута плашљиво трепнула. Кап (кишна) прелила је чашу кад је нестало струје, у моменту док сам ја била на интернету (дакле, у било ком моменту).
Нема струје због олује (наивно сам мислила, па се мирно судби повиновала)... Упали шибицу... Ма, каква вајда, кад нета нема! Џабе сам се по кревету вртела чекајући да се струја врати (поспано беше ми тело, али устрептала душа). Како су ти електричари неспособни, јаоо, па три капи кад падне, избије курцшлус (реч која се могла избећи, али нека послужи за усавршавање говорничке вештине, изазов и најбољим говорницима). Дошло ми лично да се узверем на трафостаницу, само да знадох на коју, и преспојим коју жицу... да повратим осмех на свом лицу (односно интернет, односно Скајп, односно...).
Тек након сат времена кад светлост блесну, звоно зазврча, а одмах потом обоје утихнуше, дознадох истину. Струје уопште и није нестајало: мајка ју је искључила. Аааа (па мени неко у по бела дана да спусти ролетну, прихватићу сместа да је ноћ)! То откровење, нажалост, није ми било ни од какве помоћи. Звоно беше покисло (јер је киша с њега оборила кухињску крпу, најлон-кесу и метлу којима су биле подупрте; ко каже да се све решава помоћу штапа и канапа, па нису они свемоћни, где посустану - метла прискаче у помоћ). Десило се то и пре једном-двапут. Покисло звоно, па звони ко лудо, континуирано, а нигде гостију, никог ко би у кућу да ступи. И пуши се, као у паклу. Узгред нешто зврцка, па се мајка уплашила да не буде већега белаја, да се кућа не запали (куку нама).
Не да мени ђаво (а ни мајка, чије ме гунђање из спаваће собе прати кроз таму и нервира) мира, но се упутих на терасу, да видим кани ли звоно да умукне. Стадох на тераси у гаћама, с мобилним упереним у сандуче, да осветлим пут. Одврнем прекидач начас, али звоно се дере као лудо (или се церека: у гаћама сии, у гаћама сии... лудог ли звона, па не спавам у тренерци на тридесет степени), ко магарац. И пуши се ко поцепан чунак.
Тек након сат времена кад светлост блесну, звоно зазврча, а одмах потом обоје утихнуше, дознадох истину. Струје уопште и није нестајало: мајка ју је искључила. Аааа (па мени неко у по бела дана да спусти ролетну, прихватићу сместа да је ноћ)! То откровење, нажалост, није ми било ни од какве помоћи. Звоно беше покисло (јер је киша с њега оборила кухињску крпу, најлон-кесу и метлу којима су биле подупрте; ко каже да се све решава помоћу штапа и канапа, па нису они свемоћни, где посустану - метла прискаче у помоћ). Десило се то и пре једном-двапут. Покисло звоно, па звони ко лудо, континуирано, а нигде гостију, никог ко би у кућу да ступи. И пуши се, као у паклу. Узгред нешто зврцка, па се мајка уплашила да не буде већега белаја, да се кућа не запали (куку нама).
Не да мени ђаво (а ни мајка, чије ме гунђање из спаваће собе прати кроз таму и нервира) мира, но се упутих на терасу, да видим кани ли звоно да умукне. Стадох на тераси у гаћама, с мобилним упереним у сандуче, да осветлим пут. Одврнем прекидач начас, али звоно се дере као лудо (или се церека: у гаћама сии, у гаћама сии... лудог ли звона, па не спавам у тренерци на тридесет степени), ко магарац. И пуши се ко поцепан чунак.
Није страшно што киша утиче лоше на расположење, што кваси земљу па на њу не можеш да легнеш, што уништава поврће у башти, на овај или онај начин. Неподношљиво је кад због кише нема струје, па нема ни интернета.
Нема коментара:
Постави коментар