Кроз ноћ до себе

Ноћас сам открила да мој малецки сестрић ужива у ноћним шетњама, ништа мање него ја. И открила сам врло згодан начин да побегнем од свега и пустим мозак на отаву (без обзира на помрчину, не требају њему ни уличне светиљке). Узмем Игњата, спакујем га у колица и ушушкам у ћебенце (јер јесен с летом ломи руке, и неретко, бар с вечери однесе победу), изађемо на друм, па зађемо у споредну улицу.
Мркли мрак безмало, а мој Игњат зури у ноћ. Нити тррепће нити гласа пушта. Само цима ону лажарицу и галамом не ремети чаробне тренутке. Ноћ и по њој просула се месечина (довољна да мало погледам у себе, па начас панично одвратим поглед, а онда опрезно наставим да се спуштам). Хор зрикаваца још увек има поприличан број чланова, довољно да ми се срцем разлије милина и чежња за нечим чега нема...
Не знам шта се с Игијевим срцуленцем збива, али слутим да и он бескрајно ужива. Заспао је већ иза кривине, али сам ја наставила да ходам (повремено загледајући његово уснуло анђеоско лице и смешећи се)... Не би ми било тешко ни да потрчим, да се само може од себе побећи (другима бих већ некако утекла).
Ноћ је. Код куће се кува сарма, код куће се праве неке салате, филују торте, перу вангле... Игњат и ја шетамо (мада он одавно о томе појма нема - спава), Игњат и ја гужву не волимо, срећни смо и нећемо да се вратимо.