Za dan-dva trebalo je da putujem malo podalje, kod sestre. Nikad ne propustim priliku da kažem kako je to malo mestašce u kojem je živela (do kraja minulog leta, kad se preselila u najbliži grad) kao iz prošlog doba (a i jeste sagrađeno sedamdeseth godina). Idilično je, puno drvoreda (od pogleda na užutelo lišće i moje srce treperi).
Sve kućice su prizemne, obojene (kao za mene da su načinjene): roze, žute, zelene... Niske zgradice, katkad omeđene niskom drvenom ogradom, pred kojima u dvorištu cvetaju jesenje ruže i dremaju gomile naslaganih cepanica. Između drvenih garaža trčkaraju psići i mačke. Po igralištu posutom žutim lišćem trčkaraju deca sa sendvičima u rukama (ko što mi nekada davno nosismo hleb s mašću i alevom paprikom).
Možda ti i ostaneš tamo, našali se jedna od mojih sagovornica, kad ti se toliko dopada. A ne, zavrteh glavom. (Lepo mi kad gostujem, ali sumnjam da bih mogla tamo da živim. Daleko je od centra zbivanja, gradske buke i brzine, ali opet nedovoljno izolovano: i u njemu su ljudi, radoznali i brbljivi.) Možda se zaljubiš, požele da mi pojasni (kao da nisam razumela). Ma samo ako poludim, pod stare dane, nasmejah se (lakše je no da objašnjavam kako znam da nema šanse). Možda i poludiš (ko da već nisam to obavila), prihvati ona moj uslov. Možda staneš na ludi kamen, nadoveza se druga. Pa uganem nogu, držah se svog ironičnog nivoa. (Dobro, moram da priznam: kad čovek voli onog s kim je, manje je važno gde je -- mogla bih ja i na kraj sveta i u crnu zemlju.)
Bila sam. I vratila se. Ništa od toga. Nit sam gazila po kamenju, nit mi je otekla noga. Ne gezam (a ni zemlju ne dodirujem, i dalje lebdim), ne šepam, ne hramljem, ne posrćem...Nije mi srce zaigralo (a, istini za volju, odavno je bez elana i sve je tromije, teško mu i da poskoči, a kamoli spektakularno da zapleše).
Sve kućice su prizemne, obojene (kao za mene da su načinjene): roze, žute, zelene... Niske zgradice, katkad omeđene niskom drvenom ogradom, pred kojima u dvorištu cvetaju jesenje ruže i dremaju gomile naslaganih cepanica. Između drvenih garaža trčkaraju psići i mačke. Po igralištu posutom žutim lišćem trčkaraju deca sa sendvičima u rukama (ko što mi nekada davno nosismo hleb s mašću i alevom paprikom).
Možda ti i ostaneš tamo, našali se jedna od mojih sagovornica, kad ti se toliko dopada. A ne, zavrteh glavom. (Lepo mi kad gostujem, ali sumnjam da bih mogla tamo da živim. Daleko je od centra zbivanja, gradske buke i brzine, ali opet nedovoljno izolovano: i u njemu su ljudi, radoznali i brbljivi.) Možda se zaljubiš, požele da mi pojasni (kao da nisam razumela). Ma samo ako poludim, pod stare dane, nasmejah se (lakše je no da objašnjavam kako znam da nema šanse). Možda i poludiš (ko da već nisam to obavila), prihvati ona moj uslov. Možda staneš na ludi kamen, nadoveza se druga. Pa uganem nogu, držah se svog ironičnog nivoa. (Dobro, moram da priznam: kad čovek voli onog s kim je, manje je važno gde je -- mogla bih ja i na kraj sveta i u crnu zemlju.)
Bila sam. I vratila se. Ništa od toga. Nit sam gazila po kamenju, nit mi je otekla noga. Ne gezam (a ni zemlju ne dodirujem, i dalje lebdim), ne šepam, ne hramljem, ne posrćem...Nije mi srce zaigralo (a, istini za volju, odavno je bez elana i sve je tromije, teško mu i da poskoči, a kamoli spektakularno da zapleše).
Нема коментара:
Постави коментар