U šumi je (iako nije) bio Ignjat

Nedavno smo Ignjat i ja išli u šetnju. 

Nisam ga vozila u kolicima, kako inače činim. Pustila ga da, bez ortopedskog pomagala, hoda "kamenom" (kraj druma, po tlu posutom rizlom). I osmeh mu od uva do uva. (Retko hoda, a pogotovo tako nesputan onom teškom skalamerijom.) Pa ga ponela sloboda i poče da mašta i mašta. Kao, Matija i on vozili hoverbord (jednom mirnom i pustom ulicom, u koju i tad zađosmo), iako na hoverbord, sem sa starijom sestrom, nije stao. I Matija (kao nespretniji, iako stariji -- onaj koji pripoveda u prednosti je i drži sve konce u svojim rukama) pao, a on (iako mlađi, s nožicama koje mu često poklecnu) nije (jasno, onaj koji pripoveda o onome ko nije prisutan ima prava, i koristi priliku, da sebe veliča i hvali). Poneo ga zanos pa poče da ređa dogodovštine: na svakom koraku njih je snašlo nešto neobično, te mi poverava (i prstom upire): ovde videli ježa, ovde zmiju, pet zmija (mašta se razularila i poalavila), sedam... broja se ne zna...
Sestrić mi zaliči na onog Vitezovog Jovu što je šumom "gazao, šalabazao, a kad se vratio, svima je kazao: vidjeh, ljudi, sto vukova". Samo, dok je Jova čopor vukova svodio na realniju meru, priznavši na kraju da je to bio samo crni miš ili niš(ta), Ignjat je odabrao uzlaznu putanju.
Zato pohitasmo natrag kući, dok oko nas ne zagmižu sve te silne zmije (đavo da ih nosi, da je zgodno -- nije).