Jeste, Staša je rekla da joj kupim kapri. Ali kaprija ne beše. Ne znam što joj uzeh beli mačo (ko da nismo mogli u još neki zamrzivač usput zaviriti). Rekoh, sladoled je sladoled, neće praviti pitanje. Jutros je ionako već pojela bar jedan kapri.

Međutim, još ni sela u auto nisam, a ona spazi da u rukama nemam kapri i poče da se dernja. Coo nici kupila kap(r)iii? Dobro, reče sestra, kupićemo drugi, no ona ne prestaje da divlja, da se baca po sedištu. Igi, upitah, hoćeš ti mačo. No on, začudo, ne beše zainteresovan, hteo je neke grickalice s ukusom slanine.

Ali Staša najednom odlučno skoči, još uvek suze roneći: Daj mi da pojedem. Kako joj otvorih i pružih, ona se najpre požali: Tv(r)d jee. (Naviklo dete na kapri, a tamo čokolada mekša.) Ma  gricni ga, rekoh, nije toliko tvrdo. A čim me posluša i oseti onu slast, njoj se ote: mmm. Kanda beše iznenađena, nije očekivala da, pored kaprija, ima i drugih ukusnih sladoleda. Suze, razume se, smesta usahnuše, a jezik prionu na posao.

Tako i odrasli vazda jadikuju zbog ono što im život uskraćuje, a odbijaju ono što im nudi. Zagrizite, aman. Možda je bolje no što mislite.