Pošto ugasih i svetlo i mobilni, morala sam da potrefim sredinu kreveta, tačno između Maše i Mie (da se ne svađaju koja će do mene i zato što se Maša plaši).
Spuštajući se među njih, uzdahnuh (samo napola u šali), kao baba nekad: Jooj, stare kosti (bog da prosti)!
Ma nemoj, skočiše obe moje sestričine, a kako si onda mogla da preskačeš vijaču?
Rođene za advokate! Kako sam mogla? Snagom volje, pametnice moje! (Ne vide se stare kosti na mesečini.)
Нема коментара:
Постави коментар