Ignjat i Staša pošli su u vrtić. A on, gorostas, već na fakultetu, poče da se priseća vrtićkih dana. 

Misli mu, očekivano, najpre odlutaše u kuhinju (odakle ne verujem da su se dosad izvukle: još to diže poklopce i zaviruje u šerpe). Milina je dobro kuvala... ali malo, priseti se s dirljivom tugom nedohranjenog deteta. Ja se na to gotovo zacenih od smeha. Ali nije ni smešno. Duplo veći od ostale dece, morao je da se snalazi. Ja sakrijem, reče, pola viršle ispod stola, pa tražim dodatak, a vaspitačica me vidi (i upropasti mu plan). Opet umalo ne crkoh od smeha zbog dečje dovitljivosti i preduzimljivosti. (Creva krče, treba ih ućutkati.)
Sad je on zreo čovek, smejemo se skupa, ali mi žao tog malenog polugladnog stvora. A šta ti je mama rekla, pitam. Žalila se: Kad dođe kući, moje dete bude gladno. Posle me vaspitačica, seća se, uvek blamirala, govorila  (nesumljivo s cinizmom) servirki: sipajte ovom dečaku više, on je uvek gladan kad ode kući. Nije on kriv što je vazda bio napredniji od vršnjaka, pa mu i potrebe za hranom behu veće. Neka deca ionako mrljave, što je bio problem doturiti ovom koje voli da jede?

Nije me volela, poverava se, jer sam drugoj deci rekao da se zaljubila u vaspitača (on mlad, tek došao, a njih šesnaest, sve se pomamile oko njega). Eto, nije samo fizički bio napredniji. Ali nije znao kad treba da ćuti.

Deco, kad krenete u vrtić, ne tražite nikako dodatak (ćutite i trpite)  i pravite se da ne vidite kako vaspitači flertuju. Tako ćete izbeći njihov gnev.