Mi šetamo i divimo se: psu što nam iz dvorišta trči u susret (da sa njim razmenimo koju reč i poglede), žutom listu, suvoj travki, krnjem drvetu, staroj napuštenoj štali, kući koja je nedavno dobila nove vlasnike i hoklicama što joj na terasi stoje... 

Vidi kako je lepo, govorim ja. Da, slaže se ona. Ili aha. Kako su lepe one stoličice, kažem, trebalo bi i mi takve da kupimo. Da, i njoj se to čini kao dobra ideja, i kuću ovu. E, stani, ne preteruj, imamo mi i svoju kuću. Da, nastavi ona zaneseno, mozemo da nap(r)avimo  svoju kucu... Ti ovde (pokaza rukom na desnu stranu puta)... od clame... a ja ovde (s leve strane puta) od cigle. Ma nemoj, pobunih se, neeću, što ja od slame, napravi ti od slame... (Znam za jadac, čitala sam i ja Tri praseta.) Doboo, reče odmah, ne želeći da se prepire s nedokaznim deTetom u vidu tetke. Ti ces da napravis od cigle i ja ću od cigle. A što ti nećeš od slame, bila sam uporna. Vuk će da me... oduva, objasni ona.
Vala, nijedna od nas dve nije naivna, obližnji vukovi postaće anoreksični.