Jedna mlađana i pametna devojka pre godinu dana primetila je kako se ne menjam. A letos navratila iz bela sveta, pa se slučajno sretosmo. I dok smo se pozdravljale, primeti: Ti si mi preslatka! (Komplimenti koje izriču žene daleko su ozbiljniji i iskreniji, pa time i vredniji od onih muških.) 

Jesi li pronašla neki eliksir?, upita s osmehom. Ja, zatečena, zbunjeno pogledah, ne znajući šta da odgovorim. Ako priznam da nisam, ispašće kao da kažem (i s njom se slažem): Da, preslatka sam! (A ko se hvali, sam se kvari. Nisam sebi želela da krnjim kvalitet i spuštam cenu.) S druge strane, ne mogu reći ni da u kući krijem fine zelene flaše dragocene tečnosti, koje triput na dan nakrećem, kako bih sačuvala mladost i lepotu.
Nisam našla eliksir, ali bejah obukla roze runiku (ta svetloroze nijansa kad mi udari u lice, prepolovi mi godine). Ponajviše će biti da mi gode stalna vedrina, optimizam, istinska životna radost i neprestana žudnja za znanjem i stvaranjem. Na krštenicu se ja ne obazirem, ič me se ne tiče. Ja iznutra uglavnom imam sedamnaest, ponekad dvadeset pet, vrlo retko trideset, gotovo nikad četrdeset i možda jednom godišnje (obori li me kakva depresija) stotinu leta. Neke od najstarijih žena na svetu kao recept za dostizanje duboke starosti navodile su da se treba kloniti muškaraca. Postoji realna mogućnost, dakle, da zaslužim večni život. Ako ne iskrsne neki koji će mi ga prekratiti i ovako (pre)slatkoj zagorčati.