Раскречене ноге (туђе) на ште срца

Те ми слике и нису баш требале у рано јутро и на ште срца (још сам прехлађена, па и осетљивија). Али стрина дошла (мајке у кући нема, ја не пијем кафу... а најчешће је и не кувам), пита је ли сестра отишла (то је већ данима главно питање у крају). А није, сестра већ данима "обилази" око породилишта као киша око Крагујевца.
Није отишла, али је послужила да се стрина (леле мени) присети својих порођаја (од тих прича, које су женама нарочита посластица, увек се стресам, али говорнице, у заносу, нити виде нити маре - у несвест да паднем, не би трепнуле, а камоли предах начиниле и у помоћ прискочиле).
Није се тад знало колике су деци, још док су овијена плацентом, бутне кости. А методе зацељивања ране биле су врло чудне, напорне и понижавајуће, ако мене неко пита (а и ако ме не пита, хоћу да кажем). Лекар рану испере неком жутом течношћу, па попрска неки (претпостављам бели, мада бих ја свакако захтевала зелени) прах и нареди ти да два сата крај прозора лежиш раскречена (укочиш се, каже стрина), не би ли се рана на сунцу пре засушила. Сва срећа да соба беше на четвртом спрату, примети стрина (а колико би радости за воајере било у приземљу, не праве они питање због које копчице).

Шта све човек у животу доживи (поднесе), закључи стрина. А тек жена (помислих ја)!