среда, 1. април 2015.

Рецепти, славе и баклаве

Увек инсистирам да ја правим гомилу колача за славу и сваки пут кад се тог посла латим, осећам се као она баба што је дала динар да се ухвати у коло, а после нуди два да из њега изађе. Но не може: кад си у колу, имаш да играш како знаш и умеш, брекћеш, хукћеш, кипти зној са чела, али нема врдања (они што ти стиснуше длан не пуштају ни за живу главу). 
Тако ја слажем баклаву за баклавом (најпре у плех, а кад испечем - у уста). По кухињи промичу отац и мајка, сестре и сестрићи... А ја правим ли правим, нема одмора ни повлачења, опет нема врдања (рецимо, деконцентришете ме, идете ми на нерве и слично).
Скоро све рецепте ја сам преузела с нета (хвала богу за ту силну ризницу: шта год ме занима, какву год кулинарску дилему или непознаницу имам - на нету ћу наћи решење; сем тога, штедим простор и живце - не морам више да додајем гомилу папирчина у кутију у којој годинама чувам рецепте искрајане из новина, рецепте за јела која, сва је прилика, никад нећу зготовити (и да хоћу понеко, па нећу живот да проведем кувајући).
Код рецепата, ме иначе, ужасно нервира ако нису прецизно написани (као кад мајку питаш колико брашна ставља у крофне, а она каже: па отприлике; једва научих колико је то, па сад и сама правим палачинке). А још више ако су неписмени, збуњујући, непотпуни... Зато испод рецепата које обично одштампам редовно дописујем примедбе. На свашта човек мора да обрати пажњу. Рецимо, кад купиш неки кекс и испостави се да није добар, мораш упамтити да се таквог убудуће клониш. Треба сконтати колико дуго се шећер шпинује, а за сваку баклаву, ако је веровати рецептима, другачије.
Сва срећа што за добру крмачу нема лоше сплачине: што није добро за госте, баца се у наш породични валов (чим је слатко, све може да се помакља).


 

Нема коментара:

Постави коментар