А кад ће тетка?

Како се кључни дан примиче (месецима беба беше на путу, а сад је већ данима на прагу... само нико тачно не зна у ком моменту ће ухватити за браву), ја све теже склапам очи и све више стрепим.
Прегрмећемо порођај (није нам први, а ваљало би, макар да неким здравственим радницима стане срце на место, да није ни последњи), све ће протећи како треба, знамо и да преповијамо (како-тако, мајка ће увек наћи длаку у јајету... и сувишан или погрешан набор на пелени... као да је она прошла неки курс, па то ради беспрекорно) и да певамо, чак и да љушнемо (кад мајка не види, а ситуација захтева брзу и ефикасну реакцију - да не свисне дете од плача или тетка од муке)...
Ја само од једног страхујем: како оној патронажној сестри опет у очи да погледам? Како да не искочим кроз прозор (с мазохистичким поривом; а силна би ми вајда и била, у приземљу, ни колено не бих окрзнула) кад ме буде ословила, подсећајући ме на моју репродуктивну функцију (као да од мене опстанак човечанства зависи... а не би се много овајдило оним што никне из моје јајне ћелије - то би само сневало и волело... небо, птице, дрвеће, цвеће... и неког... што животу даје смисао...): а кад ће тетка (посла да се лати, да јој какво бепче у материцу може стати)?