Није то најважније на свету, наравно. Али кад год на Фејсбуку у нечијем статусу, ма како занимљивом, запазим озбиљнију правописну грешку, у најбољем случају тешко ми је да лајкујем (не пристаје на то моја десница). Поготово ако је "писац" неки надобудан, превише самоуверен, убеђен у своју велику вредност, опчињен властитим пословним успехом или се редовно буса у груди због својих новчаних успеха.
Једне вечери прошлог лета једна моја сестра пожеле да јој ја разрешим неку језичку недоумицу. Хоћу, ако знам, рекох, насмејавши се. Ако не знам потражићу одговор тамо где знам да ћу га наћи. Том приликом обе сестре с којима сам шетала упутих на неке језичке групе на Фејсбуку, које очас посла решавају сличне проблеме. А где ћу, да ми се сви смеју, рече једна од њих. Не, никако, ниједно питање није смешно и нико не зна све.
Није срамота ако ко не зна, већ ако не зна, а научити се не да. И најчешће се (да не кажем искључиво) другима смеју они који најмање знају.