Кад год наумим да Игњата провозам у колицима, мајка, готово панично, довикује: вежи га! Аман, жено, окани се. Хоће да искаче (мали је рођени каскадер, уме да се измигољи и искобеља из најчвршћих уза), пази, једнако ме упозорава.
Ма не буди досадна, кад га ја возим, богами, не мрда: само гледа цвеће и дрвеће (евентуално глође пречагицу на коју се ослања).
У мом дворишту ни куче (истина, то увек били питоми псићи, мирољубиви) никад није везивано... (дете додуше јесте, покоје, покаткад - хоће да кидишу). Али неке би одрасле сроднике требало држати на кратком ланцу (то, бре, не да режи него лаје и не престаје).
Ма не буди досадна, кад га ја возим, богами, не мрда: само гледа цвеће и дрвеће (евентуално глође пречагицу на коју се ослања).
У мом дворишту ни куче (истина, то увек били питоми псићи, мирољубиви) никад није везивано... (дете додуше јесте, покоје, покаткад - хоће да кидишу). Али неке би одрасле сроднике требало држати на кратком ланцу (то, бре, не да режи него лаје и не престаје).
Нема коментара:
Постави коментар