Има већ неко време како аларм на мобилном са мном муку мучи. Он панично зазврчи у време за које смо се договорили, а ја га само стиснем, не отворивши очи. Он, прикупивши снагу и повративши глас, наново закукуриче из све снаге, а ја га журно и бесно стиснем, опсовавши приде (што ме узнемирава у рано јутро). Напослетку дигне руке, па што да се он секира, ако ја пет пара не дајем.
Дан одмиче, а ја не устајем. Нешто су ми учестали дани које проћердавам у пиџами. А шта ћу, немам снаге ни воље да из кревета дигнем дупе (а није се увећало, кунем се). Лежим, бленем у лаптоп, покаткад пишем, тј. куцам... и све само да не мислим о ономе што не радим, а требало би (канда би ваљало живот живети).
Пошашвши на кафу код тетке, мајка ми је у собу принела телефон. Шта ће ми то (да ми све живце покида), обрецнух се. Да се јавиш ако неко зове (е, баш ме заболе).
У неком моменту, док сам трчала до кухиње по супу (више пута је доказано да се мој шпорет чудно понаша: станем ли крај њега, рингли ће требати минимум по сата да се загреје; одем ли у собу и прилегнем ли, те узмем лаптоп у крило, па има супа за петнаест минута да ми покипи), телефон сам затурила. Кад је убрзо зазвонио, нисам успела да га нађем. Задигох јорган, па ћебе - нема га. А све ми се чини да је ту негде био, на кревету свакако. Отрчим да видим нисам ли га однела у кухињу - нема га. Вратим се опет у собу, истресем јорган скупа с ћебетом - телефон из њих не испаде. Ма баш ме брига, рекох, па легох, кад дође мајка, нека га тражи, мени не треба. И кад мајка дође, ја позвах кућни број с моблног телефона и рекох јој да тражи фиксни (мени некако није успевало да га лоцирам по звуку). Он звони, мајка гледа по соби... Види да није у фиоци, сину ми, кад ми се учини да отуда дозива. И мајка га нађе, па ме упита: шта ће ту телефон (откуд ја знам, оставила га несвесно ваљда јер ту баш држим свој мобилни), мислиш ли ти шта том својом главуџом (не дао ти бог да знаш... какве мисли тешке)? Јок, твојом ћу!
И таман после да заспим, позва ме сестра. Пита могу ли неким аутобусом отићи да чувам сестрића. Она мора у Београд, много је боли стомак (ако мислите да се у том случају мора искључиво у ве-це, варате се). /Ааа, зар већ, кад пре, што сад? У пиџами сам, није ми до живота, хоћу да спавам.../ На колико (минута; тако се прате контракције), већ се препадох (куцнуо је час, помислих, нема мени одмора ни спавања... не наредних дана и недеља него месеци и година). Данас је први април, исцери се она (Дан шале, додала бих, не НЕСЛАНЕ шале). Марш (&&%&%$####%$$&&%%$% - аутоцензура)!