Не могу се начудити обичајима које људи некритички прихватају и још и данас чувају. А да их ко пита зашто раде то и то, не би знали рећи више до: тако треба и тако се ваља, одувек су тако људи радили (све ваљани и чврсти аргументи, који само у мени аутоматски изазивају, у најбољем случају, отпор, иначе бес и готово нервни слом)...
Елем, кад одем на гробље, не знам да ли бих пре пукла од смеха или од муке (небитне су сузе и нису за ову причу). На све стране пластичне вазе и у њима пластично цвеће непознате врсте, свакојаких боја. Уз крстове, крај узглавља покојницима, послужавници, пластични дакако, шољице све са тацнама, у њима кафа (никад нисам приметила да је иједан покојник сркнуо)... /Е, да сам, којим случајем, ја под земљом, ако не бих скочила (чак и да је сва та пластична надгробна галантерија у зеленој боји) да рашчупам све потомке.../ Крај шољица коцке шећера, ратлук, јабуке...
Па кад простру уштиркане столњаке на, улегле или не, гробове, па по њима поређају меса, лепиња (посебних обредних), гибаница и колача (минимум две врсте, ако нећеш да се по селу пронесе глас како покојника не поштујеш довољно; небитно је што преминули те колаче за живота није хтео ни да окуси), па сезонског воћа, особито оног које је покојник волео (а док бејаше жив, нико за то није нарочито марио; ако хоћеш да ти се потомци више посвете, нема ти друге но да испустиш душу - ала ће после да је тетоше, да јој угађају...)...
Тај загробни ланч-пакет обавезно садржи парче хлеба и неког меса, гибаницу и колаче. Покрај тога, они који су особито брижни према својим прецима (тачније, држе до мишљења оних који ће са суседних гробова вирити), купују и "ситнице" (с краткоузлазним акцентом на првом слогу, ако ме осећај не вара) - у "најјефтинијој" подавници најјефтиније производе, и најситније, јасно (нема везе што покојник није волео грисине и чоколадне бананице; па како му за душу пију кафу, а он је није пио годинама). Уосталом, ту важи правило: њима за душу (никако ми није јасно откуд идеја да се душа лебом храни и да је зависник од кофеина) - нама у гушу.
Ако послужи време о Задушницама, па то се у најмању руку претвори у пикник. Само да их није срамота да полежу по гробовима, кад се већ засите... ала би се човек слатко наодмарао под оним самониклим орасима, уз песму птица (које певају из свег гласа, без обзира на намену локације).
Елем, кад одем на гробље, не знам да ли бих пре пукла од смеха или од муке (небитне су сузе и нису за ову причу). На све стране пластичне вазе и у њима пластично цвеће непознате врсте, свакојаких боја. Уз крстове, крај узглавља покојницима, послужавници, пластични дакако, шољице све са тацнама, у њима кафа (никад нисам приметила да је иједан покојник сркнуо)... /Е, да сам, којим случајем, ја под земљом, ако не бих скочила (чак и да је сва та пластична надгробна галантерија у зеленој боји) да рашчупам све потомке.../ Крај шољица коцке шећера, ратлук, јабуке...
Па кад простру уштиркане столњаке на, улегле или не, гробове, па по њима поређају меса, лепиња (посебних обредних), гибаница и колача (минимум две врсте, ако нећеш да се по селу пронесе глас како покојника не поштујеш довољно; небитно је што преминули те колаче за живота није хтео ни да окуси), па сезонског воћа, особито оног које је покојник волео (а док бејаше жив, нико за то није нарочито марио; ако хоћеш да ти се потомци више посвете, нема ти друге но да испустиш душу - ала ће после да је тетоше, да јој угађају...)...
Тај загробни ланч-пакет обавезно садржи парче хлеба и неког меса, гибаницу и колаче. Покрај тога, они који су особито брижни према својим прецима (тачније, држе до мишљења оних који ће са суседних гробова вирити), купују и "ситнице" (с краткоузлазним акцентом на првом слогу, ако ме осећај не вара) - у "најјефтинијој" подавници најјефтиније производе, и најситније, јасно (нема везе што покојник није волео грисине и чоколадне бананице; па како му за душу пију кафу, а он је није пио годинама). Уосталом, ту важи правило: њима за душу (никако ми није јасно откуд идеја да се душа лебом храни и да је зависник од кофеина) - нама у гушу.
Ако послужи време о Задушницама, па то се у најмању руку претвори у пикник. Само да их није срамота да полежу по гробовима, кад се већ засите... ала би се човек слатко наодмарао под оним самониклим орасима, уз песму птица (које певају из свег гласа, без обзира на намену локације).
Нема коментара:
Постави коментар